ПОВОДОМ СМРТИ ФИДЕЛА КАСТРА РУСА

Нека мала Куба, ма колико да је њено срце данас испуњено болом, буде истовремено и поносна, јер се цео слободарски и правдољубиви свет зауставио на тренутак да ода почаст Фиделу Кастру Русу, великом човеку и неприкосновеном вођи славне Кубанске револуције, борцу за једнакост и правду међу људима, доследном интернационалисти и једном од највећих бораца против империјализма у XX веку, такође и великом пријатељу нашег народа. Фидел је био државник јединствене снаге, човек широких идеја и јасних принципа, јединства речи и дела, отелотворење политике правде и праведности, револуционарности и хуманизма. Дао је цео живот за револуцију, и да се сто пута родио, сто пута би га дао.

Куба је географски мала земља, али њено је име у универзалној историји борбе за слободу исписано великим словима. Исписао га је народ Кубе борбом у којој су га предводили и давали му пример људи попут Хосе Мартија, Ернеста Геваре и Фидела Кастра.

Каже се да велики људи умиру два пута, једном када умру физички, други пут када умру њихове идеје. Фидел је умро, али његове идеје живе и даље у срцима људи који сањају исти сан о праведнијем и хуманијем друштву. Његово дело остаје историјски светионик за левицу и хуманизам у целом свету.

Hasta siempre, comandante, живећеш заувек у нашим срцима.

 

Роман Балвановић

Председник Југословенског удружења латиноамериканиста

ŽENA U VENECUELANSKOJ POEZIJI

Opštepoznato je da Venecuela ima ogromne količine nafte. Shodno tome, ima i veliki broj uzastopnih pobednica na konkursima za mis sveta u lepoti; kažemo „shodno nafti“, jer su i druge žene Kariba, kao npr. Kolumbijke, jednako zanosne lepotice. I poznato je, opet, da se zahvaljujući takvom bogatstvu, i doskorašnjem predsedniku Venecuele moglo da bitno odudara od protokolarnog političara. Drsko je Ugo Ćaves zamislio da to bogatsvo za promenu usmeri na narod, njegovo zdravlje i njegovo obrazovanje. Naravno, prvo je namirio sebe, ta i on je odista iz naroda, narodski čovek koji je, kao vojno lice, čak i vojsku ipak pridobio za stvar dotle potlačenih. Vojska je za vreme Ćavesovog predsednikovanja branila sirotinju i – opet, naravno – samog predsednika. Jer, njega su sve vreme tih njegovih smelih poduhvata i nekonvencionalnih poteza i izjava vrlo ćiftinski podrivali predstavnici tzv. slobodnog sveta koji su, u vidu trgovaca osnovnim potrepštinama, još više doprineli tome da u Venecueli godinama nije bilo ni toalet-papira na rafovima prodavnica, jer je i taj artikal sistematki sklanjan sa tržišta kako bi Ćavesu crkla krava. Pri tom, narod je sred sna o pravednijem društvu – donekle i na tragu velikog slobodara Latinske Amerike, Venecuelanca Simona Bolivara o kome je i Ivo Andrić pisao –  još jednom ispao sveukupna ovčica za šišanje.

          Latinska Amerika se okreće Paji Patku, ako je suditi na osnovu ishoda najnovijih izbora u Argentini. Odlazi Kristina Fernandes de Kiršner, kojoj su kod kuće prigovarali i zbog silnih silikona na usnama dok je najmudrije progovovarala u sedištu OUN-a, a Dilma Rusef iz Brazila ne stoji najčvršće nakon poraza čak i fudbalu, i to kao domaćin. Zove li se to zakonom akcije i reakcije, ili naprosto klatnom iznutra? Do odgovora koji među stručnjacima neće biti jedinstven ostaje nam poezija na sve strane, pa i u Venecueli.

          Znamo, dakle, da je Venecuela dodatno rastrzana, čak i između sebe, upravo zbog svog golemog bogatstva. Široj javnosti je, međutim, manje poznato da je književni pojam „magijski realizam“, koji se upravo vezuje za viziju jedne nesputane stvarnosti, i koji prvenstveno označava mogućnost samoniklog doprinosa pomenute književnosti umeću snivanja, zapravo prvi upotrebio Veneceulanac Arturo Uslar Pjetri, kad je govoreći o pripoveci 1948. zapisao da je za nju bitno da čovek sagleda kao tajnu okruženu realnim podacima. „Pesničko odgonetanje ili pesničko poricanje stvarnosti: ono što bi se u nedostatku druge reči moglo nazvati magijskim realizmom.“

          Sam taj pojam, “magijski realizam”, preuzet je inače iz slikarstva; tačnije, Uslar Pjetri ga je preuzeo iz jedne studije o likovnoj umetnosti u Evropi dvadesetih godina, i to na nemačkom. Poezija je tada, kao i dotle, u Venecueli pretežno putovala pešice u odnosu na prozu. Autostopom počinje da putuje tek od pojave Huana Sanćesa Pelaesa (1922 – 2003).

Pelaes se smatra začetnikom savremene venecuelanske poezije, i već svojom prvom knjigom pod naslovom Elena i elementi, zavređuje niz priznanja i počasti, bez kojih bi svejedno predstavljao repernu tačku hispanoameričke lirike, u ovom slučaju tesno povezane sa nadrealističkim rešenjima i iskoracima u umetnosti uopšte.

Svakako bi u sklopu letimičnog pogleda na nama uglavnom nepoznatu venecuelansku poezije uputno bilo pomenuti i imena Rafaela Kadenasa, koji u jednoj pesmi o ženi kaže kako je misija ljubavnika ga gori izvan puta, ili, iz sasvim ovog doba, Marije Antonijete Flores, koja ne samo da peva o ženi, ljubavi, bolu i bolesti tela i sveta, nego je zapravo i sama žena. Ali za ovu priliku čitaocima ovog pregleda, koji nikako ne bi da preraste u telefonski imenik, biće jednostavno predočeni stihovi jednog od najosebujnijih venecuelanskih pesnika, u svakom slučaju i više nego bujan, čije je ime Viktor Valera Mora (1935 – 1984). Valera Mora je zapravo najbolji predstavnik onog razdoblja nadanja oko čuvene ’68 diljem Zemljinog šara, nakon čega su mnogi drugi počeli da žive od zanosa i majica sa Čeovim likom; ne i za zanos. Reč Valere More nastavila je i bez nadoknade da zanosi:

                                   ČISTI ZANAT

Kako hoda žena koja je upravo vodila ljubav?

Na šta misli žena koja je upravo vodila ljubav?

Kako vidi lice drugih i kako drugi vide njeno lice? Koje je boje koža žene koja je upravo vodila ljubav?

Na koji način sedi žena koja je tek vodila ljubav?

Pozdraviće prijatelje

Misliće da u drugim zemljama pada sneg

Zapaliće i popušiće cigaretu

Naga, u kupatilu će okrenuti slavinu

hladne ili tople vode

Možda i jedne i druge

Kako kleči žena koja je upravo vodila ljubav?

Sanjaće da je sreća putovanje brodom

Vratiće se detinjstvu ili dalje od njega

Reke će preći, i brda, i doline, i domaće noći

I sa suncem na očima će spavati

Osvanuće tužna, vesela, vrtoglava

A lepo telo žene

ne bi ni pitomo, ni prijemčivo, ni pametno.

                                                            Silvija Monros Stojaković         

TEMA DVOMESEČNIKA (01/02 2015): O ULICAMA I MORIMA

            Šaleći se na račun svoje urođene neskromnosti, Argeninac će reći da se argentinski obaveštajac prepoznaje po tome što ide okolo i na sav glas viče kako je najbolji špijun na svetu. U Buenos Ajresu se bez daljnjeg nalazi Avenija 9. jula, valjda najšira ulica na svetu, kao i Ulica Rivadavija, valjda najduža. U Ulici Korijentes, i dalje u superlativima glavnog grada najevropskijeg uporednika južne polulopte, nalazi se i najveći broj knjižara, kako sa najnovijim izdanjima, tako i sa antikvarnim naslovima koji se drugde više i ne mogu naći.

            Zanimljivo je, međutim, da izuzetno retkih dela ima i u četrvti San Telmo, sa pretežno oronulim a i dalje neodoljivim zdanjima imućnog građanstva 19. veka koja je sada stecište turista, pesnika i drugih beskućnika. Knjižari su strastveni poznavaoci knjiga koje prodaju, ali koje i kupuju. Jedan od takvih objašnjava kako su neke knjige u stvari ukoričene šećerne vodice, zaista puka roba, dok su druge, iako danas malobrojnije, stvaralački čin do kojeg on lično jedino i drži.

Takođe je zanimljivo da a u jednoj od najmlađih, ako ne i najmlađoj opštini Argentine, dakle u Puertu Piramidesu, sa puno kitova u doba parenja i sa svega petstotinak trajnih žitelja u tom čudesnom patagonskom zalivu na obalama Atlantika gde se zbog snažnih vetrova neretko dešavaju prekidi struje, seoska biblioteka nudi još od ranije uredno zavedene romane prošlogodišnjeg nobelovca Patrika Modijana.

Puerto Piramides na poluostrvu Valdes, sa još čitavim nizom velelepnih životinja na slobodi, sa stanovišta argentinskih prostranstava i nije tako daleko od Malvinskih Ostrva, izvan španskog govornog područja pogrešno poznatijim kao Folklandska Ostrva. Naime, to ostrvlje Južnog Atlantika prvi su kartografski iscrtali španski moreplovci u 16. veku. Jedno od dva veća ostrva kasnije su nastanili francuski moreplovci iz Sent Maloa, otuda naziv Maluin, na španskom Malvinas. Engleski, škotski i velški moreplovci takođe su osetili zov divljine. Naročito Velšani, koji su na drugom kraju nenastanjenog sveta nameravali da naprave zajednicu po svom, bez upliva engleskih suseda rođenog praostrva.. Kad je mlada argentinska nacija izborila nezavisnot od španske kolonijalne matice početkom 19. veka, Španija je Argentini predala Povelju i o svim teritorijama što joj po tadašnjem zakonodavstvu sleduju, uključujući tu i Malvine, koje su Britanci inače nakratko i napustili. Na toj okolnosti –na diskontinuitetu vršenja vlasti nad teritorijom u sporu –argentinska strana i zasniva svoj stav o nastavku pregovora u okviru međunarodnog prava. Ipak, pre tridesetak godina izbio je oružani sukob kojim su i britanska premijerka i general na čelu argentinske vojne hunte, uzgred rođeni u istom znaku zodijka, mislili da preusmere pažnju sopstvene, veoma nezadovoljne javnosti. Otprilike za onoliko dana koliko je Srbija odolevala „Milosrdnom anđelu“, Argentina je doživela poraz od Gordog Albiona. Taj poraz, a možda, još i više, naknadna svest o uzaludnosti rata u koji su pošli momčići nespremni ma i za život u surovim uslovima južnoatlanske klime, kamoli za ratovanje protiv besprekorno obrijanog neprijatelja, opremljenog dobrim viskijem, boljom pljugom i dotle zabranjenim naoružanjem, jeste jedno od najbolnijih iskustava argentinskog naroda u proteklom veku, zajedno sa još nezalećenom ranom nestalih tokom vladavine hunte.

Takva granična iskustva, međutim, istinske stvaraoce podstiču stvaraoce na ono što bi knjižar iz San Telma nazvao umetničkim činom. Mi smo u Srbiji svedoci toga i na filmu. Dok je malvinski sukob još trajao, pak, Rodolfo Fogvil (1941-2010) već je tajno iz bolnice delio fotokopije rukopisa na osnovu kojeg će odonda biti sve više smatran jednim od najosobenijih pisaca cele Latinske Amerike. Roman ogoljene stvarnosti, gorke ironije, a i vanredno tanane i ujedno dinamične fakture, u izvorniku se zove Los pichiciegos. Pičisijego je vrsta dlakavog oklopnika koji staje na čovekovom dlanu i otuda ne vidi baš najbolje jer živi ispod zemlje. Prefiks „piči“ u Argenttini iz milja označava nešto sićušno, čak ništavno.

Kako tih praistorijskih sisara i nema kod nas, naslov ovog romana kojim je autor otvorio još onolika vrata slobode iskaza, na srpski bi mogao da se slobodno prevede i kao „Slepići“. Kao svi mi, po slepim ulicama. Ili, kao mi, po dalekim morima književnosti nasušne.

 

                                                            Silvija Monros Stojaković

ТЕМА ДВОМЕСЕЧНИКА (09/10 2014): Hulio Kortasar ili o stalnoj igri brojeva i drugim mačorima

Na američkom slengu Cat označava vrhunskog džezera. Džimi Smit je na primer The Cat.  Zašto bih krila da sam tog mačora uživo slušala jedne davne godine u
Beogradu, kad je na električnim orguljama izveo svoju verziju Basin Street
Blues-a. Argentinski pisac Hulio Kortasar voleo je i mačke i džez. I sam je
svirao trubu, i sam je mogao da bude ono što se kod nas podrazumeva kad se kaže
„macan“. Ali je voleo i Mocarta, pesnike francuskog nadrealizma i slikare
simfonijskog prelamanja boja.
          Voleo je i običnu belu kredu. Njome se na prašnjavom pločniku bilo
koje ulice mogu iscrtati školice. Onda se vrhom cipele gura kamičak iz kućice u
kućicu te dečje igre, i jednim skokom se Sada i Ovde može sa Zemlje stići do
Neba, samo ako taj skok bude tačan kao i neka neponovljiva improvizacija Čarlija
Parkera, ili Džimija Kartera iz priče Progonitelj.  Stvar je u tome što kad se
stekne potrebna veština, većini ljudi više nije do igre. Negde po svojim ulicama
života ljudi zature dete u sebi.                  
          Kortasar, koji možda nikad nije ni bio dete, stalno se igrao. I to na
sve ili ništa. A naročito prilikom pisanja. Pisanje mu je bilo i kreda, i vrh
cipele, i kamičak.
          Bilo mu je i Bil Evans za klavirom, i Leonora Karington sa sve svojim
mačkama na platnu, kad za promenu izađe iz mirišljavih apstrakcija Vijejre da
Silve, i bilo mu je čisti boks, kao vid usmerene snage. Roman ima šesnaest
rundi; kratka priča se dobija nokdaunom. Tom piscu kamerne erotike i ontološkog
pristupa jeziku dobro je došlo poznavanje aperkata kad je po dolasku u Pariz
sredinom minulog veka radio i kao sportski komentator, ne bi li i na slobodi
preživeo: u Argentini, naime, tada dolazi na vlast Huan Domingo Peron, još jedan
demagog koga je Čarli Čaplin svakako obuhvatio svojim filmom o velikom
vlastodršcu, a čija je žena Evita opet priča za sebe.
          Sredinom minulog veka dobar deo čovečanstva bio je ispunjen nadom u
pravedniji svet po okončanju Drugog svetskog rata. Evita Peron i Hulio Kortasar
bili su čak savremenici u toj zabiti Čivilkoj sred argentinske pampe, tj.
ravnice. Sredinom tog minulog veka, sred još jednog bespuća u ravničarskoj
Mađarskoj, Bela Hamvaš – koji je tada radio kao železnički skretničar, a koji je
posle smrti progovorio celom svetu na osnovu prevoda sa srpskog, zahvaljujući
jednom našem predanom profesoru, osnivaču katedre za hungarologiju, i kutijama
za cipele u kojima je Hamvaševa udovica dotle držala muževljeve rukopise o
civilizacijama uzduž i popreko – takođe se zapitao šta posle nade.
          Pa, ništa: još svega na hiljade tzv. niskofrekventnih ratova na sve
strane.
          A i dalje, svi mi, malo li je! Mi, šmiranti; mi, upravo nade; mi,
hronopiji…
          Šmiranti su, da podsetim, oni koji, shodno Kortasaru, nikud ne idu na
put, a da nisu pre toga triput proverili rade li sijalice u ormanu hotelske
sobe. Nade će biti srećne ako u toj sobi bude i sto, preko kojeg će jednostavno
da otvore mapu ili da preko androida vide šta u tom novom gradu treba pogledati.
Hronopiji će, kao sićušna stvorenja zadužena za kijanje na svečanim prijemima, i
u tom i u bilo kojem drugom gradu, da se uhvate za ručice kako bi poskočili od
radosti što i mi, u Beogradu, obeležavamo stogodišnjicu rođenja Velikog
Hronopija, kako su prijatelji nazvali tog protoautora hiperteksta i pre
kompjuterskog napuštanja linearnog ređanja reči; tog dugajliju koji je u nekom
trenutku počeo i bradu da pušta, a dete pronašao u nama.
          Veliki Hronopij se rodio 1914, i to 26. avgusta. Prevod njegovog
kultnog romana Školice objavljen je na tadašnjem srpskohrvatskom jeziku pre
ravno trideset godina. Naknadno je na hrvatskom objavljen izvanredan prevod
Dinka Telećana, inače angliste, koji se – što je još čudesnije – u nekom svom
propratnom tekstu ne libi da oda priznanje kolegi: „Srpski prevod je (da sad ne
uznemirim svoju mačku, koja voli preko polica sa knjigama da ode u sopstveni
san, ta moja Mara čija sam ja zapravo njena) onaj je koji mi je najviše legao“,
kaže dakle otprilike sin našeg najboljeg hispaniste Milivoja Telećana, dok smo
skupa bili mi, možda upravo deveta kućica.
          Kako bilo, ugovor o prevođenju tog romana potpisala sam upravo jednog
26. avgusta. Poskočila sam tada od radosti kao malo zeleno stvorenje, sve na
jednoj pa na drugoj nevidljivoj nožici. Tog dana je inače bio i rođendan moje
majke.
          Knjigu Tajno oružje, u prevodu Radoja Tatića iz 1969. godine, a u
izdanju tadašnjeg „Nolita“, dobila sam za neki od svojih rođendana od Ljubice
Landeke kad smo nekoliko godina kasnije zajedno studirale francuski jezik i
književnost na Filološkom fakultetu pri Beogradskom univerzitetu. U toj knjizi
se nalazi i pominjana priča Progonitelj, a od svoje Ljube iz Pančeva sam za neki
drugi rođendan u to vreme dobila i LP takođe pomenutog Parkera: Lover Man.

Deca danas muziku po mogućstvu daunlouduju. Nemaju kad da preskaču tamo neke podeoke u prostoru. Prostor je, kao i istina, postao još jedna virtuelna
kategorija.
          No, povodom bojnih otrova koji su prvi put upotrebljeni, kao fozgen
između ostalih, te godine kad je još jedan Veliki rat počeo, i kad se upravo
tada rodio taj jedan miroljubac koji ne može ni u vremenu da zastari, jer je
oduvek, a sasvim tiho, bio ne ispred nego iznad vremena – iako je zatreptao za
svakim trenom tekuće stvarnosti – samo ću još da najtoplije preporučim izložbu
likovnih radova na temu Kortasara i njegovog dela u galeriji beogradskog
Instituta Servantes: čudesno je stao svaki rad, velelepan po sebi, na tom
nevelikom prostoru, gde ima svoju priču, a svi radovi se opet između sebe u
priči nadovezuju: i privremene instalacije, i video-prilozi, i srce po zemlji
umesto kamička, kod prvonagrađenog Nenada Galantića,
          ili krhkog klirita u izlogu Instituta,
          ili printova po njegovom podu, gde me svi gaze, jer taj izuzetno
pročišćeni rad u likovnom smislu otpočinje prvom stranicom Školica, posle koje
se dešavaju ostale kućice, i dalje po podu, kao što se i valja, dok na prvoj
ipak piše moje ime.
          Sada bih, posle svega, još nešto, naravno sasvim lično, opet za dušu
pustila. (Силвиа Монрос, преузето са Глифа, портала за књижевност и културу http://www.glif.rs/)

ДОБРОДОШЛИ НА ЈУЛАТАМ!

Добродошли на презентацију Југословенског удружења латиноамериканста (ЈУЛАТАМ). Овде ћете наћи најаве о будућим активностима Удружења, раније активности, издања Удружења (која можете да поручите), историјат и организацију Удружења, корисне линкове. Текстови су двојезични. Примедбе и сугестије су добродошле.