Brazil Paula Freirea, Augusta Boala, Sebastiao Salgada i još nekih

Prof. dr Ljljana Bogoeva Sedlar

Fakultet dramskih umetnosti, Beograd

Moj doprinos obeležavanju ovog aprilskog Dana Brazila 2018. godine biće osvrt na trenutnu situaciju u Brazilu prvenstveno iz perspektive dramskih i filmskih umetnika koji su u svojim delima, u saradnji sa brojnim istomišljenicima iz drugih oblasti (muzike, slikarstva, arhitekture, poezije, antropologije, pedagogije, umetničke fotografije, itd.)   otvarali put do dubljeg razumevanja sveta koji nas okružuje i  ukazivali na  istorisjke nužnosti  koje u Brazilu  i celoj Latinskoj Americi (ali i ostalim delovima sveta) neprestano rađaju nove pokušaje da se promene nametnuti istorijski obrasci koji  milione ljudi osuđuju na eksploataciji,  svakodnevni klasni i rasni teror i razne druge nezaslužene patnje i nepravde. Autori o kojima će u ovoj prezentaciji ukratko biti reči (Paulo Freire, Augusto Boal, Pijer Verže, Sebastiao Salgado, Džon Berdžer, Kristofer Hamptom, Dejvid Stanard, Džerald Horn, Majk Dejvis, Valdo Frenk,  Vinicius de Moraeš, Tom Žobim, Oskar Nimajer, Filipe Dijaz, Noam Čomski i drugi)  povezuje činjenica  da svi,  sa raznih startnih pozicija i na stilski različite načine,  traže odgovor na  pitanje koje se nalazi na sam početak  knjige Urugvajca Eduarda Galeana, “Otvorene vene Latinske Amerike – pet vekova pljačke jednog kontinenta” (1971): kako je moguće da siromaštvo postoji, uprkos , ili čak kao posledica prirodnih bogatstava planete zemlje, i posebno Latinske Amerike? [1]

Kratka napomena sa kojom Galeanova knjiga počinje predstavlja svojevrsni manifesto koji bi potpisali svi gore navedeni umetnici ali i mnogi drugi.  U njoj Galeano izjavljuje da se bavi pisanjem da bi se oslobodio osećanja usamljenosti i izolacije koje ne muče samo njega i da bi, komunicirajući sa drigima, osudio sve što čovečanstvu donosi panju i podelio saznanja o izvorima ljudske sreće.  Piše za ljude sa kojima saoseća, “za gladne, neispavanje, buntovne, za prezrene na svetu, koji su uglavnom nepismeni”. [2]  Pita se kako pisci mogu da delaju suočeni sa ovakvom realnošću i brine da li će ih neko čuti u gluvonemoj kulturi u kojoj  “ moćnici putem masovnih  medija nad napaćenim i nepismenim narodom  nekažnjeno  sprovode politiku kolektivne imbecilizacije”. Vreme zahteva da pisanje bude čin buđenja savesti i otkrivanja pravog identiteta ljudi i pojava, zato što se samo putem istinskih saznanja i spoznaja mogu pokrenuti neophodne duboke društvene transformacije, radikalne sistemske promene pomoću kojih  se može prevazići postojeći nezadovoljavajući poredak.  Za uspeh u tome (zbog licemerja i zloupotrebe reči čiji se smisao danas izvće naopačke) neophodno je, ističe Galeano, da se sačuva “pravo ime svih stvari” i iznađe jezik koji pali vatru, drugačiji od umrtvljujućeg diskursa birokratije u i drugih konformista.[3]

Masovna medija ne izveštavaju često o autorima koji stvaraju iz ovakvih pobuda, preplavljena, poput yahoo provajdera, trivijalnostima pozicioniranim kao da su infromacije bez kojih je osmišljeni život nemoguć. Izveštava se o modnim detaljima kraljevskih nevesti, dnevnim  aktivnostima sestara Kardašijan,  deci koje roditelji  zbog  šopinga, kockanja ili ljubavnih avantura začetih na Internetu,  ostavljaju da umiru od vrućine u parkiranim automobilima dok, zaboravljena, čekaju da ih se neko od bližnjih seti, o sve češćim masakrima po osnovnim i srednjim školama, itd.  Hrišćanske crkve i druge verske organizacije  burno ratuju protiv prekida trudnoće i ubijanja  nerođenih fetusa ali ne dižu sa istom upornošću glas protiv  vojnih intervencija svojih vlada  u kojima već rođena deca svakodnevno stradaju  u Palestini, Jemenu, Pakistanu, Avganistanu, raznim mestima u Africi i drugde. Nema hrišćanskog prekora za bespilotne letilice i takozvane “pametne” bombe evroatlantskih saveznika, koje  uporno  svadbe po Bliskom Istoku ‘čitaju’  kao opasnost od koje  se  brane  masakrom nedužne dece i svatova. Očigledno je i dalje na snazi ocena Madlen Olbrajt da pola miliona mrtve iračke dece predstavljaju danak koji SAD i njeni NATO savezici mogu  da naplaćuju svim zemljama u koje nepozvani dolaze, da ih civilizuju i zadoje ukusom  zapadne slobode[4].

U klimi kolektivne imbecilizacije (ili dumbing down) koja se iz političkih razloga sada već duže vremena sprovodi na globalnom nivu, i kod nas se nedovoljno zna o brazilskim autorima o kojima će ovde biti reči. Knjiga Paula Freirea (1921-1997) Pedagogija potlačenih (1968), konačno je posle pola veka ove godina objavljena i u Beogradu (s napomenom da je Zagrebačko izdanje objavljeno 2002)[5]. Nastala je iz iskustava koje je Freire sticao u Brazilu kada se, nošen istinskom hriščanskom empatijom, posvetio naporima da kroz opismenjavanje i druge obrazovne akcije pomogne eksploatisanom radnom narodu Brazila da razvije svest o korenima i prirodi svog stradanja, organizuje se i počne da stvara onakav život kakav želi i zaslužuje.  Za sirotinji, koju su uglavnom sačinjavali potomci i mešanci obespravljnih indijanaca i crnih robova iz Afrike, u čitavoj Latinskoj Americi obrazovanje nije bilo lako dostupno pa su novije revolucionarne promene na Južnom kontinentu počinjale velikim akcijama opismenjavanja kojima se Freire posvetio.[6]

 

Kako sam Freire kaže u jednom intervjuu, pošto se smatrao Hrišćaninom odlučio je da sledi Hristov primer i da u svom rodnom gardu, Recifeu, živi sa siromasima kojima su pomoć i podrška bili potrebni (vidi https://www.youtube.com/watch?v=LLXHWM6TCDc). U favelama Recifea zatekao je bedu tako sveprisutnu i strašnu da uopšte nije znao kako da počne da im pomaže.  Onda je počeo da čita Marksa i pod Marksovim uticajem shvati kakva aktivnost ‘faveladosima’ može da bude od istinske i trajne koristi. Obrazovanje koje je kroz praktičan rad sa njima izgradio nije imalo za cilj uobičajeno skladišenje pasivno usvojenog znanja već razvoj kritičke svesti koja će promeniti njihovu rezignaciju pred društvenim nepravdama i paradoksima.  Za svoj pedagoški cilj koristio je termin conscientização, označavajući njime proces kojim se razvija aktivan um “sposoban da uočava kontradikcije i da se odupire potčinjavanju.” Knjigu je posvetio “Potlačenima i svima onima koji su uz njih i bore se na njihovoj strani” a predgovor završava ponovo ističući poverenje koje ima u narod i veru koju ima u ljude i njihovu sposobnost da izgrade “sveta u kojem će nam svima biti lakše da se volimo”.  Danas su posebno značajni delovi Freireove Pedagogije koji se bave strategijama borbe protiv sve prisutnije kulturne invazije-okupacije-kolonizacije, ali i intervjui u kojima, kao u poslednjem iz 1996. godine,  Freire govori o radoznalosti kao glavnoj odlici svoga bića koja se kroz sve njegove životne faze  nije izgubila niti promenila zato što je neprestano neometano  rasla i bogatila se u prostoru koji je za takav rast stvarala njegova tolerancija.  Za Freirea je radoznalost bez tolerancije nepojmljiva.

Jedan drugi Brazilac, Augusto Boal (1931-2009), sin pekara iz Sao Paola, počeo je da razmišlja slično Freireu i  Galeanu još kao  dečak, kada je svakoga jutra gledao kako premoreni radnici iz predgrađa u cik zore dolaze  u pekari njegovog oca da kupe hleb za dugi radni dan koji je pred njima. Pitao se kako izdržavaju  preteški  život koji ih pritiska i  iz tog pitanja i traganja za odgovorom razvijala se postepeno njegova kritička svest koja mu je otkrivala moralne imperative po kojima je bez kompromisa živeo i radio,  isto kao Freire pun ljubavi prema životu, prema ljudima sa kojima je sarađivao  i obespravljenima sa kojima je saosećao. Iako je po obrazovanju bio hemijski inžinjer, smatrao je da će efikasnije odgovoriti potrebama trenutka kao pozorišni umetnik, u stalnom direktnom kontaktu sa narodom preko Pozorišta potlačenih koje je radi takvog kontakta razvio i stalno usavršavao.

U autobiografiji   Hamlet i pekarev sin:  moj život u pozorištu i politici (2000), Boal navodi  kako su njegova pozorišna istraživanja  dobila naziv po kojem su stekla svetsku slavu.  Opisujući kako je došlo do toga da sve jasnije shvata prirodu svoje pozorišne misije i stvori “pozorište pitanja, Sokratovsko pozorište” koje odgovore traži od publike, od gledalaca ne više pukih pasivnih posmatračia (spectators)  već spekt-aktera, glavnih učesnika upriličenog pozorišnog čina, on ističe  da je ključ uspeha  takvog poduhvata umeće postavljanje pravih pitanja, onih  od životne važnosti za potlačene.  Za vreme boravka u Peruu, u egzilu, gde je kao i Freire radio na opismenjavanju naroda, Boal je već napisao dve knjige o svom pionirskom radu: Latinoameričke tehnike popularnog pozorišta i Kategorije popularnog pozorišta. Premišljao se oko naslova za treču, za koju su u opciji bile dve varijante: “Politička poetika” ili “Poetika potlačenih”, u čast Freireu. Izdavač je odbio predloge pa se tako pojavila jednostavnija formulacija, Pozorište potlačenih. Boal pise: “kada sam prvi put izrekao Pozorište potlačenih, zvučalo mi je čudno. Mnogima i danas  Potlačeni, Oprimido,  zvuci kao Depresivni, Deprimido”, iako se zapravo radi o nečem  sasvim suprotnom: “to je pozorište ustanka, pozorište koje se bavi onim za šta se vredi boriti,  srećom. Zamislite da sam ga naslovio Pozorište sreće, ili Pozorište revolucije ili Pozorište zamišljane budućnosti  – to bi bilo pretenciozno. Tako sam zadržao naslov Pozorište potlačenih, i sada mi se taj naslov dopada.[7](311)

Znanje i kritička svesti koje su Freire i Boal putem pedagogija i pozorište potlačenih širili, procenjeni su kao velika opasnost po vojne hunte koje su, uz podršku SAD, šezdesetih i sedamdesetih dolazile na vlast I terorisale Brazil  i celu Latinsku Ameriku[8]  pa su Freire i Boal, kao i Galeano i mnog drugi Latinoamerikanci, zatvarani, mučeni i proterivani u dugogodišnje egzile  po raznim zemljama sveta.[9]     Na skupu koji je 1. maja 2013. godine organizovan na Harvardu  povodom 45.  godišnjice objavljivanja  Pedagogije potlačenih,  u razgovoru o knjizi učestvovali su Noam Čomski i Bruno dela Čiesa, sa moderatorom-domaćinom Hauardom Gardnerom (vidi https://www.youtube.com/watch?v=_YgDsPurR_8). Oni su iz mnogo perspektiva analizirali razloge zbog kojih se, uprkos velike popularnosti širom sveta, osnovne premise Pedgogije potlačenih u Evropi i  SAD smatraju subverzivnim i na razne načine marginaizuju i odbacuju. U toku razgovora Čomski se kratkim pregledom razvoja američkog obrazovanja osvrnuo na još uvek živu tradiciju kontrole znanja radi odbrane ustoličenog klasnog poretka, a Čiesa je podsetio da knjiga, u kojoj Freire spominje Marksa, Mao Cedunga,  Gustava Gutijeresa, Franca Fanona, Lukača, Če Gevaru i druge, ne može biti lako prihvaćena na Zapadu.[10]  Da bi pojasnio do koje mere je podrška Katoličke  crkve vojnim huntama  odgovorna za situaciju u Latinskoj Americi, Čomski je spomenuo Dostojevskog i scenu sa velikim inkvizitorom (koji kaže da je Crkva zadržala Isusovo ime ali je već odavno sa onim drugim), a Čiesa je citirao efektnu opasku brazilskog ‘arhepiskopa siromašnih’, Heldera Pesoa Kamare, zagovornika Teologije oslobođenja kojoj je i Freire pripadao, u kojoj se on žali i kaže: “Kada nahranim siromašne zovu me svetcem, a kada pitam zašto su oni siromašni onda me optužuju da sam komunista.”

http://www.hildeangel.com.br/viuva-de-paulo-freire-escreve-a-temer-contra-ataques-do-governo-a-memoria-do-grande-educador-brasileiro/

Bruno dela Čiesa je u svojim završim napomenama istakao da  na Zapadu, u Evropi,  potlačenost putem ekstremnog siromaštva praktično ne postoji, ali da to  ne znači da drugih vrsta potlačenosti nema. Klasni sistem je takav da u njemu i sami tlačitelji postaju žrtve etičkih manjkavosti poredka , koje ih na razne načine pritiskaju i utiču na njihove živote.  Boal se u to uverio kada je kao egzilant putovao po nordijskim zemljama, koje su na dobrom glasu po stepenu ostvarene demokratije i socijane brige za narod. U već pomenutoj  autobiografiji, na kraju pretposlednjeg poglavlja naslovljenog  “Egzil, progoni, palme i cvrkut ptica” on piše: “U Evropi sam počeo da slušam priče o oblicima potlačenosti o kojima se u Latinskoj Americi nije diskutovalo: o usamljenosti, izolaciji, osećanju ispraznosti, nedostatku komunikacije – stvarima sasvim drugačijim od štrajkova, nestašica vode, gladi i nasilja, ali …mnogi ljudi su izvršavali samoubistva zato što nisu mogli da se nose sa tim osećanjima. Bilo je više samoubistava u Skandinaviji, gde su osnovne životne potrebe svima bile obezbeđene, nego u Južnoj hemisferi gde diktature ubijaju ali manji broj ljudi sam sebi upire pištolj u glavu. Zbog toga sam smatrao da moram da izmislim   novu pozorišnu tehniku koja će pomoći žrtvama ovih (evropskih) oblika potlačenosti da dramatizuju svoja osečanja da bi ih razumeli i protiv njih  se borili. (…) U Latinskoj Americi tlačila je policija. A u Evropi?

Novim potlačenima policajac je u glavi, pa je nihovu glavu trebalo osloboditi od potlačenosti”.[11] (324)

Danas, uprkos kontrarvolucionarnoj globalizaciji neoliberlnog /neokolonijalog pogleda na svet, postoje ne samo u Brazilu vec i u mnogim drugim zemljama institucije koje na principima pedagogije i pozorišta potlačenih rade na razvijanju krtičke svesti iz uverenja da taj put vodi do boljeg i pravednijeg sveta.  Na tom putu Boal je prva iskustva sticao srećući se sa siromašnima i obespravljenima u pekari svoga oca. Mladi Freire se ‘probudio’ u favelama Recifeu gde je započeo svoj prosvetiteljski rad. Neruda je doživeo ‘conscientização’ kroz bliskost sa čileanskim narodom, posebno kada je posle Aljendeove pogibije uz njihovu pomoć uspeo da ostane živ i domogne se egzila. Ce Gevara je ‘progledao’ kada je sa drugom na motorciklu, lišen bilo kakvog luksuza, proputovao celu Latinsku Ameriku. U kritičkom preispitivanju istorije kojeg su se svi oni poduhvatili, da bi otkrili mehanizmi putem kojih je širom sveta došlo do ustoličenje nepravednih društvenih poredaka, bilo je nužno da se utvrdi koje istorijske tradicije treba napustiti a koje treba oživeti, negovati, nadograditi. Eduardo Galeana je, s tim na umu, uporedi prvobitna domorodačka društena uređenja Latinske Amerike sa onim koje su Evropljani nametali tokom kolonijalnih osvajanja i odlucno odbaci svaku pomisao da narodi Latinske Amerike treba da postanu imitacija evropskih kolonizatora. On na više mesta u svom opusu, a posebno u knjizi Biti kao oni: kultura mira i neokolonijalizam[12] govori o omalovažavanim  tradicijama starosedelaca koje su, kako svakodnevna nova arheološka otkrića putem lajdara pokazuju, po mnog čemu i u materijlnom i u duhovnom pogledu bila iznad Evrope. Zvanične istorije koje pišu kolonizatori tako ne govore,[13] ali je sve više istoričara koji, poput njega, u svojim ‘narodnim istorijama’ otkrivaju vekovima prećutkivane procese i događaje i dopunjuju dobro poznate priče o veličanstvenim trijumfima moćnih, svedočanstvima o  stradanjima i patnji potlačenih.

Profesor Deijvid Stanard, sa Univerziteta na Havajima, veliki deo života posvetio je istraživanju i dokumentovanju  onih vekova tokom kojih se, od Renesanse nadalje, odvijao, kako on kaže, Američki Holocaust,[14] genocid putem kojeg su nestajale domorodačke culture i civilizacije, zajedno sa sto milona žitelja dveju Amerika, uništenih na nepojmljivo svirep način od strane hrišćanskih (katoličkih i protestantskih) kolonizatora iz Evope.  Na žalost, u novije vreme nije samo antropolog Klod Levi Stros imao razloga da 1955, kada je njegova tako naslovljena knjiga objavljena, lamentira nad Tužnim tropima  koje je u Brazilu dve decenije ranije istraživao. Zločini nad domorodačkim narodima nisu prestajali i do današnjeg dana ne prestaju, pa prava situacija na kontinentu, prikrivana uobičajenim diplomtskim novogovorom i obmanama, do mnogih u Evropi i svetu stiže preko usamljenih glasova istine, kakav je 1969 bio izveštaj Normana Luisa, objavljen u Sunday Times-u,  o genocidu nad Cinta Larga Indijancima u  Brazilu. Taj tekst je duboko potresao britanskog dramskog pisca Kristofera Hamptona koji je 1973 objavio dramu Divljaci (Savages)[15] o implikacijama tog obelodanjenog zločina i detaljima koji mnogo govore o moralnom stanju navodnih  zapadnih civilizatora.  Njegovo jednom probudjeno intersovanje za zbivanja na latinoameričkom kontinentu nikada nije prestajalo pa se 2003. godine Hampton oprobao i kao filmski režiser i snimio film Imagine Argentina,  o zločinima vojne hunte u toj zemlji tokom sedamdesetih.

Evropljane kao što su Levi Stros i Hampton treba pominjati da bi se stalno imalo na umu da uprkos svim mehanizmima pomoću kojih se u zapadnim eksploatatorskim sistemima (bilo da se radi o monarhijama ili republikama) proizvodi jednoumlje i nekritička saglasnost sa zvaničnom politikom, kritčka svest nastavlja da živi i da obogaćuje sopstvenu tradicij, iako je kroz istoriju svih verzija patrjarhata bila stalno na udaru. (Primer toga su sudbine Sokrata, Isusa, Jovanke Orleanke,Tomasa Mora, Đordana Bruna,  Jana Husa, Gandija, Malcolma X, Marina Lutera Kinga, Fredija Hamptoma, Stiva Bika, Patrisa Lumumbe,  da ne nabrajamo). U SAD, kritička tradicija je posebno živa u aktivnostima crnih istoričara i umetnika, nepokolebljivo odlučnih da se bave temema vezanim za robovlasništvo u demokratskoj Americi i posledicama te društvene prakse na današnji život stanovništva na oba američka kontinenta. Novinar Daglas Blekmon je 2008. godine objavio knjigu Ropstvo pod drugačijim nazivom: ponovno porobljavanje crnih Amerikanaca od Građanskog rata do Drugog svetskog rata,[16]  koja se bavi periodom kada je ropstvo u Americi već zvanično bilo ukinuto i nije trebalo da postoji. Belkmon je sledeće godine dobio Pulitzerovu nagradu za tu studiju u kojoj je otkrio razne zakonske i druge manipulacije koje su se koristile da se reč rob na papiru više nikad ne pojavi, ali da diskriminatorni i eksploatatorki odnos prema crnim Amerikancima nastavi i da se nevidljivim kanalima i dalje sprovodi.

 

Godinu dana ranije, 2007. crni istoričar Džerald Horn sa Univerziteta u Hjustonu objavio je studiju Najdublji jug: Sjedinjene Države, Brazil i trgovina robljem iz Afrike,[17]koja je danas, jednu deceniju posle objavljivanja, posebno važna zato što u još jedan konteks stavlja stalno mešanje SAD u politiku i društveno uređenje zemalja Latinske Amerike. Studija otkriva da su robovlasnici iz SAD, i pre i posle prinudne emancipacije robova u svojoj zemlji, negovali bliske odnose sa istomišljenicima sa Južnog kontinenta, da su radi održavanja robovlasničke prakse čak sklapali saveze sa svojim kolonijalnim rivalima, Portugalijom, Španijom i Britanijom i da su mnogi robovlasnici iz SAD, zajedno sa svojim robovima, po zvaničnom ukidanju ropstva prelazili u Brazil, koji je robovlasnicima sa juga SAD oduvek davao potpunu podršku. Tako je Horn u svojoj značajnoj studiji ukazao na dugu tradiciju investiranja u robovlasništvo koje je povezivalo profitersku zvaničnu politiku pet kontinenata, Evrope i četiri kontinenta koja je ona svojom ideologijom I civilizacijom kontaminirala.

Umetnik Džejson DeKer Tejlor, po ociu Britanac a po majci sa Grenade, ovekovečio je tu mučnu istoriju podvodnim statuama isklesanim kao omaž  Afrikancima koji su kao roblje prevoženi do Severne i Južne Amerike i često tragično stradili u vodama Atlanstko okeana tokom te sramne transatlantske plovidbe. Iako su sudbine tih postradalih robova nevidljive, skrivene u dubini mora ispod površine zvanično vidljivih istorijskih narativa, ni sudbina Granađan koji na povšini mora žive na ostrvima nije ništa prisutnija ni poznatija. Malo ko je čuo da su stanovnici Granade 1651. godine izabrali kolektivno samoubistvo radije nego ropstvo koje im je pretilo posle dugog otpora i konačnog poraza od strane francuskih kolonizatora.  Filmski reditelj poreklom sa Granade, Stiv Mekvin, dobitnik oskara za film 12 godina rob (2013), upriličio je 2002. instalaciju[18] koja je podsećala  svet  na skok njegovih predaka u kolektivno samoubistvo u  vreme kada se na globalnom nivou ridalo nad nesrećnicima koji su skakali sa zapaljenih Bliznakinja. Za one koji su bili primorani da kažu “Bolje grob nego rob” (mnogo pre nego što smo mi to 1941. učinili) nije bilo suza. Naprotiv: želja za slobodom kolonizovanih naroda smatrala se bolešču, drapetomanijom[19], koja se raznim surovim disciplinskim merama morala iskoreniti. Upravo zbog takvih uvreženih shvatanja o slobodi, u  vreme dolaska vojne hunte na vlast, Boal je 1965. godine, u Arena pozorištu u Sao Paolu, u znakprotesta i otpora,  priređivao predstave o Zumbiju dos Palmaresu, vođi pobune crnih robova u Brazilu, revolucionaru Tiradentesu, Če Gevari, da pod vojnim terorom nikad ne nestane sećanje na one koji su pružali otpor zato što su verovali da je drugačiji svet moguć.

Ako je interesovanje za Brazil za mnoge u drugoj polovini dvadesetog veka bilo vezano za vizionarske aktivnosti saboraca i prijatelja Freirea i Boala,  u dvadeset prvom veku mnogima su interesovanje za Brazil budile jedinstvene fotografije Brazilca Sebastiao Salgada (1944.  godište), prijatelja  Kolumbijca Gabrijela Garsije Markesa i  Urugvajca Galeana.  Galeano je svoja kritička opažanja o svetu beležio perom, a Salgado  je svoj stav prema svetu zapisivao fotografskim aparatom. “Fotografija je moj život, moj jezik”, kaže on. “Išao sam da slikam sve ono o čemu sam bio radoznao. Osetio sam potrbu da pokažem da dostojanstvo nije isključivo vlasništvo bogatih zemalja sa Severa, već da postoji svuda na našoj planeti.” Svaka njegova fotografija, ističe on, proizvod je cele njegove životne priče i u potpunosti  odslikava njegovu etiku, njegovu estetiku i njegovu ideologiju.

Najširoj publici približio ga je Vim Venders filmom  So sveta iz 2014.[20] godine, iako još od 2002. godine postoji manje poznati  dokumentarni film o njemu, Duh nade, u kojem Salgado, u razgovaru sa britanskim istoričarem umetnosti i piscem Džonom Berdžerom, koristi svoje fotografije  snimljene širom sveta da komentariše  i ilustruje posledice koje globalizacija ima na život radnog naroda.[21]

Salgado, diplomirani ekonomista sa magistraturom iz makroekonomije, morao je kao levičar, zbog vojne diktature u Brazulu, da se 1969. godine skloni u  Pariz. Tu je, ostavivši ekonomiju, za potrebe tamošnjih komunističih listova počeo svojom kamerom da beleži  život  imigranata koji su naseljavali radničke blokove iz predgrađa.[22] Prethodno  značajno iskustvo imao je u Africi, koju je proputovao  kao ekonomista  u službi Svetske banke. Bio je u prilici da uporedi šta Evropljani u Evropi govore, a šta u Africi rade, pa je kameru pretvorio u oružje kojim će se suprotstavljati neistinama i beležiti “pravo ime stvari”.[23] Njegove fotografije svedoče koliko je bio potresen onim što se pred njegovim očima dešavalo i koliko je, kao Freire i Boal, bio solidaran sa stradanjima nedužnih i obespravljenih.

U Galeanovoj knjizi Biti kao oni postoji odeljak “Fotografije Sebastijana Salgada: Svetlost skrivena na đubrištu” u kojem  Galeano prenosi  17 svojih meditacija nad Salgadovim fotografijama, nad ‘poezijom užasa’, kako te radove na jednom mestu naziva.  U sedmoj belešci on piše:”Fotografi iz potrošačkog društva provire, ali ne ulaze. Za vreme kratkotrajnih poseta poprištima beznađa i nasilja, izađu iz aviona ili helikokoptera, pritisnu okidač svog aparata, bljesnu blicem. Opale i beže. Gledali su, a nisu videli, pa njihove fotografije ništa ne govore. Pred tim strašljivim fotografijama, uprljanim užasom i krvlju, srećnici ovoga sveta mogu prosuti pokoju krokodilsku suzu, poneki novčić, neku milostivu reč.  A da se ništa ne promeni u poretku stvari u njihovom svetu.”  Za Galeana je Salgado sasvim nešto drugo, pa piše: “Milosrđe, po vertikali, ponižava. Solidarnost, po horizontali, pomaže.  Salgado fotografiše iznutra, solidarno. Da bi slikao glad u pustinji Sahare, proveo je petnaest meseci radeći u njoj. Da bi sakupio šačicu fotografija o Latinskoj Americi, putovao je sedam godina”.  Zato su njegove fotografije posebne, pa ih u desetoj belešci Galeano ovako veliča : “Postoji jedan trenutak koji stvarnost sama izabere da bi se iskazala na svoj način. Objektiv Salgadove fotografije prepozna takav trenutak, otme ga od vremena i pretvori u sliku, a onda ona postane sibol – simbol našeg vremena i sveta. …Svojim moćnim ćutanjem, ove slike, ovi portreti, raspravljaju o tome dokle idu granice licemerja koje bi držale na sigurnom buržoaski poredak i očuvale njegovo pravo na moć i nasleđe.” Iz takvih svedočanstava, kaže Galeano, moglo bi se zaključiti da je “Ovaj svet  zaražen smrcu, ubija gladne umesto da ubije glad. Proizvodi dovoljno hrane da bi cela planeta mogla da se nahrani i da pretekne, ali jedni umiru od gladi a drugi zbog prejedanja. Da bi otimanje hleba bilo zagarantovano, u svetu postoji dvadeset puta više vojnika nego lekara…” Možda inspirisan Salgadovim svedočanstvima, lucidniji nego ikad, Galeano u sledećem  poglavlju, “Smerovi na studijama nekažnjenog prolaženja kroz život”, kroz pet kratkih podnaslova daje sarkastičnu analizu  one ‘pedagogije’ koja uči  “Kako ukaljati demokratiju, Kako ukaljati državu, Kako ukaljati pravdu, Kako ukaljati ljudski život, Kako ukaljati nacionalni suverenitet”, i na taj način predstavlja generator  poretka  protiv kojeg su se Freire,  Boal, Salgado  i on borili.

A borili su se i drugi koji su na razne načine, ne nužno preko Freirea,  doživljavali conscientização.  Brazil je do Beograda moje generacije (1948) stigao preko filma Crni Orfej, snimljenog u favelama Rija 1959. godine. Rađen je po drami Viniciusa de Moraeša, prvobitno konzervativnog umetnika koji je doživeo prosvetlenje kada je 1942. godine vodio levo orijentisanog američkog pisca Valdo Frenka po delovima Brazila u koje ranije nije zalazio.  Tu je otkrio afro-brazilsku stvarnost koja je na njega ostavila veoma dubok utisak. Drama Orfeu da Conseicao, nastala iz tog susreta, premijerno je izvedna 1956 u jednom opštinskom pozorištu u Riju, u kojem je to bio prvi put da se na sceni pojave crni glumci. Scenografiju je radio veliki brazilski arhitekta, komunista Oskar Nimajer, a za muziku je bio zadužen Tom Žobim, sa kojim je Moraeš nastavio veoma uspešnu saradnju.

U filmskoj verziji francuskog režisera Marsela Kamija, favele u vreme karnevala prikazane su onako kako bi to i Pjer Verže  voleo.  Kada je u 1946 iz Evrope stigao u Brazil, on u njima nije video samo siromaštvo nekadašnjih robova već ogromnu vitalnost i duhovnost Afro-Amerikanaca koji su se na veoma maštovite načine odupirali dehumanizaciji i trudili da održe vezu sa svojim afričkim identitetom i afričkim nasleđem, sasvim drugačijim od ropskog koji im je bio nametnut. Verže je ceo svoj život, koji je proveo u Salvadoru, najcrnjem gradu Brazila, posvetio pokušajima da bolje razume veze između Afrike I Brazila i da u svojim fotografijama i etnografskim studijama sačuva od komercijalizacije  i kulturnog zaborava način života i  verovanja Afro-Baije koju je toliko voleo.

Kakav se zaključak može doneti na osnovu sveg što je izrečeno? Kada su se favele Brazila ponovo pojavile na filmskom platnu 2002. Godine, u filmu The City of God, izgledale su sasvim drugačije nego 1959. Tokom decenija vojne diktature, obojene rasizmom i surovom eksploatacijom kakvu su SAD, štiteći interese svojih multinacionalnih korporacija, nametale Latinskoj Americi, duhovnost je iščilela a nasilje, koga i u Crnom Orfeju ima, postajalo je sve crnje i rasprostranjenije. Proces polarizacije,  stvaranje malog broja ekstremno bogatih i sve većeg broja ekstremno siromašnih ljudi,  poprimio je globalne razmere, kako američki istoričar Majk Dejvis opominje u knjizi  Planeta slamova (Planet of Slums) objavljenoj 2006. godine.   Revolucionarne promene iz šezdesetih, pokrenute da bi svet učinile pravednijim za sve, surovo su ugušivane već  sedamdesetih,  za vreme uspona Margaret Tačer u Britaniji i Regana u SAD. Tačerova je razdragano pred publikom mahala metlicom kojom se spremala  da od socijalizma očistiti Britaniju , ali je ipak 2005., tridese godina posle takve njene izjave, Marks  na anketi BBC kanala 4 velikom većinom glasova izglasan za največeg filozova svih vremena. Borba za bolji svet se nastavlja. Kada se pogledaju veličanstveni životi Freirea, Boala, Salgada, Galeana i drugih,  iza kojih stoje milioni bezimenih saboraca širom sveta, i kada se oni uporede sa političarima, intelektualcima i umetnicima koji su se na Zapadu, a i drugde,  stavili u službu novog svetskog poretka, uprkos Mišelu Temeru i trenutnoj pobedi Bolsonara, jedini komentar koji može da sledi je — NO PASARAN.

Živela slobodarska Latinska Amerika!

Reference:

[1] U uvodu, naslovljenom 120 miliona dece u srcu nepogode  Galeano govori o gubitničkom status Latinske Amerike koji se ne menja od trenutka kada je renesansna Evropa, kao vampir,  zarila zube u vrat latinoameričkih indijanskih civilizacija.  U analizi stanja u kojem se Latinska Amerika danas nalazi, koju kroz celu knjigu razvija i dokumentuje, Galeano među brojnim paradoksima navodi i činjenicu da na uvozu i konzumiranju hrane i resursa iz Latinske Amerike, Evropa zarađuje mnogo vise nego oni koji tu hranu u Latinskoj Americi proizvode ili krvavim radom eksploatišu sopstvene resurse zarad dobrobit i profita drugih.  Galeano jedan od paragrafa u Uvodu završava napomenom koja ima veze i sa naslovnom formulacijom ovog skupa.  Kada se u svetu kaže Amerika, ističe on, misli se samo na Sjedinjene Države:  “region u kojem mi živimo  je pod-kontinent Amerike, sub-Amerika, Amerika druge klase, čiji je identitet nebulozan”.(2)

[2]  Prezreni na svetu (na engleskom The Wretched of the Earth, u francuskom originalu Les Damnés de la Terre) je naslov knjige Franca Fanona, posthumno objavljene 1961. godine. Fanon je naslov za sovju knjigu našao u početnim stihovima Internacionale. Spominjući prezrene na svetu već u uvodnoj napomeni svoje knjige Galeano proklamuje tradiciju kojoj pripada i pozdravlja Fanona i sve saborce širom sveta.

[3] Open Veins of Latin Americ, Five Centuries of the Pillage of a Continent, 25th Anniversary Edition, Montlhy Review Press, New York, 1993, 1997.

[4] “Taste of freedom” je bila poruka na bilbordima na kojima su Marlboro cigarete reklamirane kod nas (ali i u Afric), u vreme kada su na Zapadu vođene velike kampanje protiv pušenja a mi bili pod embargom i nigde bez velikih muka i ponižavajućih čekanja za viza nismo mogli da putujemo.  Američka duvanska industrija, koja zbog akcija protiv pušenja nije prestala da radi, nesebično se nudila da nam pomogne da na obećanu slobodu u Americi ne zaboravimo tako što će nas dim Marlboro cigareta stalno podsecati na nju. I tada je očigledno reciklirana ranija prevara reklamnog maga Erika Berneza koji je za potrebe i profit duvanske industrije  ženama u Americi početkom prošlog veka prodao pišenje kao ‘ukus slobode’ i svojevrsnu revoluciju. Dok su prave revolucionarke čamile u zatvirima SAD, feminiskinje-pušačice kupovale su sa cigarama iluziju da se osobađaju patrijarhalnih stega tako što su mogle da zapale gde god I kad god su htele. Do istinski vrednih sloboda, naravno, nije bilo baš tako lako doći.

[5] Pedagogija obespravljenih, S engleskog prevela: Sanja Bingula, Izdavač: ODRAZ, Zagreb, 2002. Vidi knjigu na:

http://www.odraz.hr/media/408995/paulo%20freire%20-%20pedagogija%20obespravljenih.pdf

[6]Primera radi na Kubi, dve godine posle revolucije, velika akcija opismenjavanja započeta 1961. za godinu dana svim ljudima na ostrvu omogućila je da nauče da čitaju i pišu i da se tako osposobe za dalje usavršavanje.

[7] Knjigu Pozorište potlačenog je kod nas 2004. godine objavila Niška prosveta, u ediciji Otkrivanja.

[8] Bertranda Rasel tribunal, koji je prvobitno zasedao zbog američkih zločina u Vijetnamu, morao je odmah da nastavi sa radom zbog molbi da se pozabavi američkim intervencijama u Latinskoj Americi. Raspravljalo se o situaciji u Brazilu, Čileu, Urugvaju, Boliviji, Panami, Paragvaju i Haitiju. Drugom zasedanju su, pored našeg Vladimira Dedijera, jednog od osnivača Tribunala, prisustvovali i Gabrijel Garsija Markes, Hulio Kortasar, Peter Vajs i mnogi drugi ugledni intelektualci i umetnici.

[9] U Beogradu je, u SKCu, 1977. godine, organizovana Nedelja solidarnosti sa Latinskom Amerikom koja je okupila mnoge latinoameričke azilante rasute po Evropi zbog državnih udara izvedenih u Brazilu 1964., Čileu i Urugvaju 1973. i Argentini 1976. godine. Na taj događaj ukazuje mala plaketa na bočnom zidu SKCa i veoma izbledeli mural koji je dugo Beograđane podsećao na taj gest solidarnosti. SKC je odbio da dozvoli Društvu srpsko-kubanskog prijatljstva da 2017. taj mural obnovi i u zgradi SKCa organizuje novu manifestaciju solidarnosti sa latinoameričkim revolucijama.

[10] Vidi razgovor na https://www.dailymotion.com/video/x66ou3l

[11]  Augusto Boal, Hamlet and the Baker’s Son: My Life in Theatre and Politics, Translated by Adrian Jackson and Candida Blaker, Routledge 2001.

[12]  Original Ser como ellos y otras articulos, 1992. Kod nas, Eduardo Galeano, Biti kao oni: kultura mira i neokolonijalizam, prevod Ivana Gobeljić, pogovor Trivo Inđić, izdavač Gutembergova Galaksija, Valjevo,1996.

[13] Primera radi, slučaj istoričarke Karoline Elkins sa Harvarda, koja je prijavila tezu o Mau Mau pobuni u Keniji tokom pesesetih i bila primorana da radikalno izmeni svoje početne premise kada je na terenu otkrila da je istina sasvim suprotna od podataka koje je nalazila u literaturi koja se preporučuje i koristi na tom prestižnom univerzitetu. Vidi razgovor o ovoj temi I  knjizi Imperijalni računi: neispričana priča o britanskim gulazima u Keniji  (Caroline Elkins, Imperial Reckoning: The Untold Story of Britain’s Gulag in Kenya,Henry Holt, 2005.) za koju je Elkins kasnije dobila Pulitcerovu nagradu:

https://www.extension.harvard.edu/inside-extension/mau-mau-rebellion-caroline-elkins-abuse-colonial-kenya

[14] David Stannard, American Holocaust: The Conquest of the New World,Oxford University Press, 1992.

Vidi knjigu na https://onkwehonwerising.files.wordpress.com/2013/06/american-holocaust.pdf

[15] Christopher Hampton, Savages, Faber & Faber, 1974.

[16] Douglas Blackmon, Slavery by Another Name: The Re-Enslavement of Black Americans from the Civil War to World War IIPenguin Random House LLC., 2008.

[17] Gerald HorneThe Deepest South: The United States, Brazil, and the African Slave Trade. New York: New York University Press, 2007.

[18] Makvinovu instalaciju Caribs’ Leap / Western Deep (2002)je Tejt galerija u Londonu otkupila 2005. godine.

[19] Tu bolest je 1851 godine dijagnosticirao američki lekar Samjuel Kartrajt(Samuel Cartwright). Do 1914 se podatak o njoj mogao naći u knjizi Tomasa L. Stedmana, Practical Medical Dictionary.

[20] The Salt of the Earth, 2014, directed by Wim Wenders and Juliano Ribeiro Salgado

[21]  Pogledaj film The Spectre of Hope na sajtu https://www.youtube.com/watch?v=wy0tMVFZzU8

[22] Ta predgrađa će se pojaviti i u filmu Mržnja, iz 1995 godine (La Haine, Directed by Mathieu Kassovitz). Nezaboravne su scene kada tri mladića iz pariskih geta, Crnac, Jevrejin i Arapin, šetaju metropolom ispod biblorda na kojima piše SVET PRIPADA VAMA, šo se, naravno, na njih ne odnosi.

[23]  Salgadovu vrstu iskustava dokumentuje i film Filipe Dijaza Kraj siromaštva? (The End of Poverty? Directed by Philippe Diaz, 2008) koji raskrinkava nove oblike dužničkog ropstva u koje, pod pritiskom Zapada, siromašne zemlje padaju i tako postaju još siromašnije. U filmu su posebno upečatljiva svedočanstva i kritički komentari Suzan Džordž i Džona Perkinsa, koje svakako treba pogledati. Vidin na https://www.youtube.com/watch?v=_xpKKHcC8eU

 

Uspon i pad brazilske levice: ko je srušio Lulu?

piše: Zorana Šuvaković

Nekoliko dana pošto je Lula da Silva dospeo u zatvor, pedesetak članova levičarskog pokreta radnika beskućnika okupiralo je njegov apartman do koga je bivši predsednik Brazila, došao nudeći protivusluge kompaniji koja ga je renovirala. Državni tužilac tvrdi da je Luli ovaj apartman na obali mora u Guaruži obećan u zamenu za pomoć gradjevinskoj firmi da sklopi lukrativne ugovore sa brazilskom državnim gigantom Petrobrasom. Presuda nije pravosnažna, Lula ima pravo žalbe, ali ne i pravo da ostane na slobodi do konačnog ishoda ovog sudjenja. Niti može da se kandiduje za predsednika države iako je pos vim anketama ima najviše izgleda da pobedi na izborima u oktobru. I dok Lula zbog tog apartmana u kome po sopstvenoj tvrdnji nikad nije bio, niti je imao ključeve, počinje da služi svoju kaznu , grupa beskućnika koja ga podržava traži da se nastani u spornom praznom tripleksu na obali mora. “Ako je to Lulin apartman, on se slaže da se mi u njega uselimo, ako nije, onda zašto ste ga zatvorili”, uzvikivao je vodja ovog pokreta koji uzalud traži da nekadašnji predsednik bude pušten iz zatvora dok se ne utvrdi da li je zaista učestvovao u korupciiji ili je iza rešetaka završio samo zato što njegova levičarska ideja ne odgovara aktuelnim silama u zemlji i u svetu . I ova današnja sličica iz Brazila govori o paradoksima sa kojim se južnoamerički gigant suočava.

Lulin životni krug je zatvoren na najneobičniji način u najodsudnijem trenutku: u njegovoj sedamdesetoj godini, posle svih optužbi za korupciju najveći broj Brazilaca i dalje Lulu vidi kao junaka i najpoželjnijeg kandidata za predsednika zemlje. Zapadni mediji hvale zrelu demokratiju Brazila, sijaset komentatora ponavlja mantru da niko ne može biti izvan zakona, i da je sudska vlast nezavisna od politike. Tako je baš Lula, čovek koji je od čistača cipela preko sindikalnog vodje, dospeo do najpopularnijeg predsednika na svetu, nesporno zaslužan za suzbijanje zjapećih nejednakosti, i uspon Brazila na svetskoj sceni, postao robijaš. I tu , u zatvoru u Kuritibi, će po nepravosnažnoj presudi ostati dvanaest godina …ili će biti pomilovan, ali tek kada se predsednički izborni proces zakazan za oktobar završi.

Jedan od onih koji smatra da je nad levičarskom partijom i njenim liderima izvršen puč je čuveni novinar i advokat Glen Grinvold, koga je svojevremeno izabrao bivši analitičar NSA Edvard Snouden da svetu prenese njegova otkrića o prisluškivanju. Grinvold od pre nekoliko godina živi u Brazilu, dobar je poznavalac južnoameričkih prilika, bio je prvi koji je preko Snoudena otkrio da su američke službe prisluškivale čak privatne, poslovne, i političke razgovore Dilme Rusef, šefice države, Luline naslednice koja je bez ikakve presude sramno smenjena sa svog mesta većinskom odlukom korumpiranog kongresa.

“Šta god da stoji iza hapšenja Lule, sigurno je da u Brazilu i van njega postoje mnoge interesne i političke grupe , koje su u proteklih l6 godina pokušale da poraze Radničku partiju na izborima i u tome nisu uspele.” One

Po mišljenju Glena Grinvolda , desnica je nedemokratskim putem učinila ono što nije mogla da postigne na demokratskim izborima. Njen cilj je uništavanje Radničke partije. Prvo je opozvana Dilma Rusef , potom je zatvoren Lula.

Ako se pogleda šta se dešavalo poslednjih 16 godina vrlo je važno shvatiti da je Radnička partija, čiji je Lula jedan od utemeljivača i kasnije njen lider, odnela pobedu na četiri generalnih brazilskih izbora 2002. 2006. 2010. i 2014. Dvoje ljudi koji su pobedili na tim izborima su Lula , dva puta i njegova naslednica Dilma Rusef, takodje dva puta. Pretprošle godine , 2016. Dilmu su smenili u kongresu, I ona je uklonjena sa mesta predsednika , iako je prethodno bila izabrana. Na njeno mesto instaliran je čovek (Mišel Temer) koji nikada nije pobedio niti bi mogao da pobedi na demokratskim izborima, čovek koji propoveda desničarsku ideologiju koja ne može da osvoji većinu ni na jednim izborima . to znači da je čitava ideološka karta Brazila promenjena bez izbora, tako što je uklonjena Dilma , iako je ona pobedila u trci za predsednika dva puta uzastopce. Sada je došao red na Lulu.

Ko je u stvari Luis Inasio Lula da Silva? I ovlašni pogled na njegovu biografiju, govori koliko je njegov životni put neobičan .

Rođen je kao sedmo od osmoro dece siromašne radničke porodice iz savezne države Pernambuko.

Naučio je da piše sa deset godina i napustio je školu posle četiri razreda. Počeo je da radi sa 12 godina kao čistač cipela i ulični prodavac. Promenio je više poslova i postao blizak levičarskom sindikalnom pokretu. Godine 1975. postao je predsednik sindikata metalaca u okolini Sao Paola. Grupa intelektualaca i sindikalnih radnika, uključujući Lulu, je 10. februara 1980. osnovala Radničku partiju (Partido dos Trabalhadores). To je bila levičarska stranka osnovana u uslovima vojne diktature. Lula je 1986. izabran za poslanika u Nacionalnom kongresu. Godine 1990. odlučio je da se više ne kandiduje za poslanika, već da radi na širenju partije i da se kandiduje na predsedničkim izborima, što je pokušao već 1989.

Pre uspeha na predsedničkim izborima 2002. Lula je bio levičar koji je zagovarao drastičnu reformu brazilskog društva. Od dolaska na vlast njegov politički program je bio mnogo pragmatičniji. To je razočaralo neke od njegovih saboraca.

Njegovi najvažniji socijalni programi su „Fome zero“ (program iskorenjivanja gladi) i „Bolsa familija“ (finansijska pomoć za porodice koje školuju i vakcinišu svoju decu). Za vreme prvog Lulinog mandata broj siromašnih u Brazilu je smanjen za 27,7%. Par korupcionaških skandala u Brazilu nisu uticali na njegovu popularnost.

Ekonomija Brazila je za vreme njegovih mandata znatno ojačala svoju izvoznu moć, i od 2003. zabeležila je više godina sa suficitom u međunarodnoj trgovini. Suficit je 2004. iznosio 29 milijardi dolara.

U međunarodnoj politici Lula je stekao reputaciju uticajnog posrednika i pomiritelja.

O čudotvornom Luli i njegovim uspesima ispisivale su se bajke. U oktobru 2009. u Kopenhagenu, Brazil je na čelu sa Lulom doživeo jedan od svojih zvezdanih trenutaka. Rio je pobedio Čikago, Madrid I Tokio i izabran da bude domaćin Olimpijade 2016. Lično je Lula branio boje karioka, a tek izabrani američki predsednik Barak Obama u Kopenhagenu se borio za svoj Čikago. Pobedio je Lula i plakao je od sreće. U zemlji kafe, sambe , fudbala i karioka, nastalo je karnevalsko slavlje četiri meseca pre uobičajenog karnevala.

Sedam godina posle toga, 2016 odigrale su se prve Olimpijske igre na tlu Južne Americi. Ni Lula ni Dilma Rusef nisu bili na počasnoj tribini. Umesto njih, Olimpijadu je otvorio Mišel Temer desničarski predsednik koji je bez izbora došao na čelo države samo dva meseca pre početka najvećeg sportskog dogadjaja. Nije mario za zvižduke.

Većina latinoameričkih lidera nije došla na otvaranje igara. Nisu želeli da se rukuju sa Mišelom Temerom za koga tvrde da je nelegalno uz pomoć Amerike organizovao opoziv Dilme Rusef i preuzeo vlast. Od južnoameričkih šefova država na olimpijadu je doputovao proamerički novi predsednik Maurisio Makri iz susedne Argentine i predsednik komšijskog Paragvaja.Zbog nesportskih igara na političkoj sceni Brazila na Olimpijadu je došlo samo 20 šefova država. Medju njima je bio tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa suprugom Dragicom.

No, vratimo se slavnim danima Brazila i Lule. Obama je tek bio zauzeo stolicu u „ovalnom kabinetu”, a već je izjavio kako se divi „progresivnoj i dalekosežnoj strategiji predsednika Brazila. Na sastanku G-20 u Londonu Obama je bio još direktniji: „Volim tog čoveka. On je najpopularniji političar na svetu.” Govorilo se da će Lula, čovek sa samo četiri razreda osnovne škole, biti prvi neamerički predsednik Svetske Banke. Dok je ceo svet tonuo u ekonomsku krizu, stopa rasta u Brazilu je bila rekordna.

Кадајеодлазиосачеладржавепоследваузастопнамандата, ЛулудаСилвуподржавалоје 80 одстоБразилацаичаксугамолилидаурадиистооноштосувећиспробалилидеридругихлатиноамеричкихдржава – данареферендумупромениуставиостанепредседник, сведокпобеђујенаизборима. Ali Lula ni po cenu opstanka na vlasti u trećem mandatu nije želeo da po svojoj meri menja ustavni poredak.

Lula je odabrao da njegova naslednica bude Dilma Rusef, koju je zbog njene gerilske prošlosti i robijanja u zatvorima vojne hunte poredio sa južnoafričkim liderom Nelsonom Mandelom.I on se priključio oružanoj borbi kad nije imao drugog izbora, I Dilma je vešto rukovala kalašnjikovim kad su zemljom vladali desničarski vojni diktatori.

Kao nekadašnja ministarka energetike i kasnije šef kabineta, Dilma je zajedno s Lulom pravila uspešne spojeve između socijalne politike obojene levičarskim opredeljenjima i kapitalističkog upravljanja privredom. Rezultati su fascinantni, Brazil je sedma ekonomija na svetu i ključni igrač na međunarodnoj političkoj sceni. Lula je kod Dilme voleo što je kao šefica kabineta zahtevala od ministara čeličnu disciplinu, odgovornost i stopostotno ispunjenje zadatih obaveza. Da bi to postigla, pomoglo joj je iskustvo iz stroge organizacije marksističke gerile.

Spremnost da stoički izdrži teške udarce sudbine dokazala je i usred kampanje kada joj je dijagnostikovan rani stadijum limfoma (2009). Bez drame prošla je kroz seriju hemoterapija. Pred kamerama je, kada je izlečena, skinula periku s glave i bacila je na pod.

Nova predsednica obećava da će nastaviti da vodi zemlju u pravcu koji je Lula zacrtao, ali sa „ženskim srcem“. Neće se smiriti dok u Brazilu ima gladnih, dok se u svaku, najudaljeniju kolibu ne dovede struja.

Nepune dve godine pošto je na izborima osvojila I drugi mandat, za opoziv Dilme Rusef glasala je velika većina u Kongresu od kojih je više od polovine pod istragom ili su već bili optuženi za korupciju i primanje milionskih suma mita.

Koliko je jak ovaj ultrakonzervativni lobi, videlo se i po argumentaciji kongresmena kada su glasali za opoziv Dilme Rusef. Više od polovine njih reklo je da to čini u božje ime, radi svoje porodice ili čak u čast generala koji su nekada bili na čelu vojne hunte.

U dobrom delu javnosti smena Rusefove doživljena je kao ustavni puč desnice protiv levice. Istom takvom tezom Lula objašnjava I svoj pad u nemilost.

Reč je, kako govore pojedini ozbiljni latinoamerički analitičari, o strahovitoj kampanji desnice da najbogatiju zemlju u regionu podredi interesima velikog kapitala.Podseća se I na javno iznesene namere pojedinih pripadnika desničarskih snaga, predvodjenih evangelističkim lobijem koje su se zarekle da će ugasiti levičarsku Radničku partiju.

Da li je sa odlaskom Lule u zatvor zatvoren ne samo njegov fascinantni životni krug, već I krug levičarske demokratske tradicije u jednom delu Latinske Amerike čiji su glavni predstavnici do nedavno bili Čile Brazil I koja je ostala na vlasti još samo u Urugvaju. Bivši predsednik Urugvaja , nekadašnji najsiromašniji predsednik na svetu Pepe Muhika, planira da uskoro poseti svog prijatelja lulu u zatvoru, ubedjen je da je Lula nevin I da su pravosudni organi napravili grešku. Ono što ga još više brine je to što je sve manje progresivnih vlada opstaje u Latinskoj americi. A na vlast dolazi sve veći broj desničarskih vlada koje rade po diktatu krupnog kapitala ne brinući za socijalnu pravdu.

U svom poslednjem govoru, kada je odlučio da sam ode u zatvor , Lula je rekao da ne postoje rešetke koje mogu da utamniče ideju.

 

Na godišnjicu smrti Ernesta Če Gevare

Ernesto Gevara   

„Za revolucionara ne postoji dublje iskustvo od iskustva ratovanja; ne radi se o izdvojenoj činjenici ubijanja, niti nošenja puške ili o vođenju borbe ove ili one vrste, već o sveukupnoj činjenici ratovanja… Mi govorimo jednim novim jezikom jer se krećemo znatno brže no što smo u stanju da mislimo i strukturišemo našu misao, u stalnom smo kretanju, a teorija napreduje veoma sporo, toliko sporo da pošto sam u retkim trenucima koje sam imao, napisao ovaj priručnik koji vam šaljem (reč je o knjizi Gerilski rat), vidim da on više za Kubu gotovo i da nije upotrebljiv… Stoga se plašim pokušaja da opišem ideologiju pokreta; kada bude objavljen, svi će misliti da je reč o delu napisanom mnogo godina ranije“. (iz pisma Ernestu Sabatu, 31. 05. 1963.)

„Ne pretendujem da sam okončao polemiku, još manje na papsklo aminovanje o tim i drugim protivrečnostima. Nažalost, do očiju većine našeg naroda, pa i mojih sopstvenih, mnogo više stiže apologetika sistema nego njegova kritika. To nam ne pomaže u radu i zato je celokupan naš napor usmeren na poziv na mišljenje, na pristupanje marksizmu koju ta gigantska misao zaslužuje. Stoga, što razmišljate, zahvaljujem vam na vašem pismu; to što se ne slažemo, manje je važno. Ako još neki put želite da mi nešto kažete, setite se da ja nisam učitelj; jedan sam od onih koji se danas bore da naprave novu Kubu. Ja sam imao sreću da proživim pored Fidela najteže trenutke kubanske revolucije i neke od najtragičnijih i najslavnijih iz svetske istorije borbe za slobodu. Otuda vi mene poznajete, a ja se ne sećam vašeg imena;  moglo je da bude obrnuto, samo što bih u tom slučaju, budući da nisam rođen ovde, ja vama pisao iz nekog udaljenog dela sveta gde bi me moja lutalačka priroda odvela.“ (Iz pisma jednom kubanskom saborcu, 14. 03. 1964.)

„Kubanac sam i Argentinac,  i neka se ne naljute uvažena gospoda iz Latinske Amerike, osećam se latinoameričkim patriotom, bilo koje zemlje Latinske Amerike, i spreman sam da, u času kada to bude potrebno, dam život za oslobođenje bilo koje od njenih zemalja, a da ne tražim ništa ni od koga, da ne zahtevam ništa, da ne izrabljujem nikoga.“ (Generalna skupština OUN, 11. 12. 1964.)

Fidel,

U ovom trenutku sećam se mnogih stvari, od kada sam te upoznao u kući Marije Antonije, kada si mi predložio da se pridružim, svih napetosti tokom priprema. Jednoga dana postavljeno je pitanje ko treba da bude obavešten u slučaju smrti, i realna mogućnost da se to dogodi sve nas je pogodila. Kasnije smo shvatili da je to istina, da se u revoluciji pobeđuje ili umire (ako je prava). Mnogi drugovi su pali na dugom putu ka pobedi.

Danas sve to ima manje dramatičan ton, jer smo zreliji, ali događaji se ponavljaju. Osećam da sam ispunio deo svoje dužnosti koja me je vezivala za kubansku revoluciju na njenom tlu, i opraštam se od trebe, drugova, tvoga naroda koji je postao i moj.

Dajem i formalno ostavku na moje funkcije u rukovodstvu stranke, na dužnost ministra, čin komandanta,  kubansko državljanstvo. Ništa me više pravno ne vezuje za Kubu. Jedine veze su druge prirode – one koje ne mogu biti raskinute, kao što mogu političke funkcije.

Preispitujući svoj dosadašnji život, verujem da sam radio dovoljno časno i posvećeno na konsolidovanju revolucionarne pobede. Moj jedini ozbiljan propust bio je što nisam imao više poverenja u tebe od prvih trenutaka u Sijera Maestre, i što nisam dovoljno brzo shvatio tvoje sposobnosti kao  vođe i revolucionara.

Proživeo sam veličanstvene dane, a uz tebe sam osetio ponos što pripadam našem narodu, tokom divnih, ali i tužnih dana raketne krize. Retko kada je neki državnik bio tako sjajan, kao što si tih dana bio ti. Takođe sam ponosan što sam te sledio bez oklevanja, što sam se poistovetio sa tvojim načinom razmišljanja i viđenja i procena opasnosti i principa.

Druge zemlje sveta sada traže pomoć mojih skromnih snaga. Ja mogu da uradim ono što je tebi uskraćeno, zbog tvoje odgovornosti na čelu Kube, i došlo je vreme da se rastanemo.

Znaš da to činim sa mešavinom radosti i tuge; ovde ostavljam svoje najčistije nade kao graditelj i najdraže među onima koje volim. Ostavljam narod koji me je primio kao sina. To me bolno pogađa. Veru koju si ti ulio nosim na nova ratišta, nosim revolucionarni duh mog naroda, i osećaj da spunjavam najsvetiju dužnost: da se borim protiv imperijalizma gde god on bio. To ublažava i leči čak i najdublje rane.

izjavljujem još jednom da oslobađam Kubu svake odgovornosti, osim one koja proističe iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod drugim nebom, moja poslednja misao biće upućena ovom narodu, a posebno tebi. Zahvalan sam ti za tvoje pouke i tvoj primer,  komu ću nastojati da ostanem veran do kraja.

Uvek sam se identifikovao sa spoljnom politikom naše revolucije, tako će i ostati. Gde god da sam, osećaću odgovornost što sam kubanski revolucionar, i tako ću se i ponašati. Nije mi žao što svojoj deci i ženi nisam ostavio ništa materijalno; srećan sam što je tako. Ne tražim za njih ništa, jer će im država obezbediti dovoljno za život i obrazovanje.

Imao bih mnogo toga još da kažem tebi,  i našem narodu, ali osećam da je to nepotrebno. Reči ne mogu da izraze ono što bih želeo, i ne vredi dalje trošiti hartiju.

Grlim te sa svim revolucionarnim žarom

Če
April 1, 1965.

 

 
Hulio Kortasar

Sinoć sam se vratio u Pariz iz Alžira. Tek sada sam, u mojoj kući, u stanju da pišem smisleno; tamo, nalazeći se u svetu u kojem se samo rad računao, pre kao u noćnoj mori, kupujući jedne novine za drugom, odbijajući da poverujem, pustio sam da protiču dani, proučavajući fotografije koje smo svi gledali, čitajući iste kablove i suočavajući se iz sat u sat sa sve težim pretpostavkama…. Želim da ti kažem da ne umem da pišem kada me nešto toliko boli; nisam, neću nikada biti profesionalni pisac spreman da prozivede ono što se od njega očekuje, što se od njega traži ili što on sam očajnički traži od sebe. Istina je da mi pisanje, danas i suočen sa ovim, izgleda najbanalnije od svih umetnosti, neka vrste skloništa, prikrivanja, zamena nezamenljivog. Če je mrtav i meni ne preostaje ništa drugo do ćutanje, ko zna do kada;.. Ovde u Parizu zatekao me kabl Lisandra Otera koji mi traži stopedeset reči za Kubu. Stopedeset reči, kao da neko može da ih izvuče iz džepa poput kovanica. Ne verujem da ću moći da ih napišem, prazan sam i suv, pao bih u retoriku. A to ne, to nikako…. Vidiš, tamo u Alžiru, okružen imbecilnim birokratama, u kancelariji u kojoj se sve odvijalo na uobičajen način, zatvarao sam se u kupatilo da bih plakao; morao sam da budem u kupatilu, shvataš, da bih bio sam, da bih mogao se suočim sa svojim bolom, a da ne narušim sveta pravila dobrog ponašanja u jednoj međunarodnoj organizaciji. Osećam stid zbog svega toga što ti pričam, zato što govorim o sebi, u večitom prvom licu jednine, a s druge strane, osećam se nemoćnim da bilo šta kažem o njemu. Zaćutaću stoga.

Primio si, verujem, poruku koji sam ti poslao pre tvoje. Bio je to jedini način da te zagrlim, tebe i Adelaidu, i sve prijatelje Doma Amerike (Casa de las Americas)… To je jedino što sam bio u stanju da uradim u tim prvim satima, to što je nastalo kao pesma… (Iz pisma Robertu Fernandes Retamaru, 29. 10. 1967.)

 

Če

Imao sam brata. Ne videsmo se nikada.

Ali nije bilo važno. Imao sam brata

koji je išao po brdima

dok sam ja spavao.

Voleo sam ga na svoj način

slušao njegov glas

sloobodan poput vode.

koračao ponekad

blizu njegove senke.

 

Ne videsmo se nikada

ali nije bilo važno.

Moj budni brat

dok sam ja spavao

moj brat pokazujući mi

skrivenu u noći

svoju izabranu zvezdu.

https://www.youtube.com/watch?v=njypdiuY3rU


Žan-Pol Sartrje upoznao Če Gevaru 1960. Te godine su on i Simon de Bovoar boravili na Kubi na poziv Fidela Kastra. Posle Čeove smrti, Sartr je rekao da „Če nije bio samo intelektualac, već i najpotpunije ljudsko biće našeg vremena“. U Nacionalnoj bibilioteci pronađen je jedan mali Sartrov tekst o Če Gevari.

Če Gevara

„On je to znao: taj novi čovek počinjao je život krajem. Znao je da je mrtvac na raspolaganju. Ubili su ga : on ne samo da je prihvatio taj rizik, bio ga je potpuno svestan. Taj mrtvac na raspolaganju izgubio je ženu, decu. Video je toliko stradanja da je više želeo da pobedi nego da preživi. Drugi su uživali u pobedi, on ne. Bio je suviše umoran. Ali taj zamor srca znak je jedne neverovatne moralne veličine. Mi otkrivamo našu čovečnost kada smo najbliži smrti i beznađu; on ju je pronašao u najtežim iskušenjima i i smrti. Mi smo sejali vetar, on oluju. Bio je čedo nasilja, ali je i u njemu, u svakom času, otkrivao svoju čovečnost. Postajali smo ljudi kroz njegova iskušenja. On je gradio svoju ljudskost kroz naša iskušenja.“

http://www.openculture.com/2014/09/photos-of-jean-paul-sartre-simone-de-beauvoir-hanging-with-che-guevara-in-cuba-1960.html

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/ff/Beauvoir_Sartre_-_Che_Guevara_-1960_-_Cuba.jpg

 

Žoze Saramago
„Mnogo pre nego što će postati Che, mladi Ernesto Guevara de la Serna, rođen jednog 14. juna, u argentinskom gradu Rosario, morao je da savlada ograničenja koja mu je, od najranijeg detinjstva, nametala astma. Bolest ga je napadala bez milosti, i on joj se opirao, pokušavajući da radi sve što mu je ona zabranjivala: bavio se plivanjem, tenisom, biciklizmom i ragbijem.

Jedna od najpoučnijih političkih lekcija, u današnjem vremenu, bila bi da se sazna šta o sebi samima misle hiljade i hiljade muškaraca i žena širom sveta koji su u jednom trenutku držali Čeov portret na uzglavlju kreveta, iznad radnog stola ili u prostoriji u kojoj su primali prijatelje, a koji se sada smeju što su nekad verovali ili se pravili da veruju. Neki će reći da se život promenio, da je Če Gevara, pošto je izgubio svoj rat učinio da i mi izgubimo svoj, i da je stoga nepotrebno da plačemo poput deteta kome se prosulo mleko. Drugi priznaju da su se prepustili  modi vremena, onoj istoj zbog koje su puštali brade i kose, kao da je revolucija stvar frizure. Najiskreniji će priznati da ih srce boli, da imaju stalno osećanje griže savesti, kao da se njihov istinski život zaustavio i sada se opsesivno pitaju kuda da krenu bez ideala i nade, bez ideje o budućnosti koja daje nekakav smisao sadašnjosti.

Če Gevara je, ako se tako može reći, postojao pre nego što se rodio, Če Gevara, ako se tako nešto može tvrditi, nastavlja da postoji i nakon smrti. Zato što je Če Gevara drugo ime za ono najpravednije i najuzvišenije u ljudskom duhu. Ono što tako često živi zaspalo u nama. Ono što moramo da probudimo da bismo spoznali i naučili da mali korak svaki od nas priključi putu svih.“

 

Nelson Mandela

„Njegovi revolucionarni podvizi, uključujući naš kontinent, bili su takve veličine da čak ni zatvroska cenzura nije mogla da ih sakrije. Čeo život je inspiracija za svako ljudsko biće koje voli slobodu. Uvek ćemo poštovati sećanje na njega.“

Pola veka od masakra studenata u Meksiko Sitiju 1968

Drugog oktobra 1968 na Trgu triju kultura u glavnom gradu Meksika dogodio se masakr: policijske i vojne jedinice i specijalni bataljon „Olimpija“ okružili su okupljene studente i građane i otvorili vatru. Ni danas se ne zna tačan broj ubijenih i ranjenih. Meksička vlada u svom prvom izveštaju saopštila je da je bilo 20 poginulih. Mnogo godina kasnije, 1993. godine, Paco Ignacio Taibo II, koji je  bio na čelu Komisije za Istinu o tom događaju, je saopštio da je tog tragičnog popodneva ispaljeno 15000 hitaca iz raznog oružja i da je bilo više od 300 mrtvih, 700 ranjenih i 5000 uhapšenih studenata.

Deset dana nakon tog stravičnog masakra, Gustavo Diaz Ordaz, predsednik Meksika, otvorio je Olimpijske igre, simbol mira, druženja i prijateljstva mladih sportista iz čitavog sveta. U jednoj od izjava o svojoj ulozi u u onom što se dogodilo drugog oktobra rekao da se „oseća ponosnim što je te 1968. godine spasio zemlju“.

A evo šta je povodom tog istog događaja rekao pesnik Octavio Paz (koji je odmah po saznanju za masakr u Tlatelolku podneo ostavku na položaj meksičkog ambasadora u Indiji):

“Ono što se dogodilo 2. oktobra 1968 predstavljalo je, istovremeno, negaciju onoga što smo želeli da budemo još od Revolucije i potvrdu onoga što jesmo, od Konkiste, pa i pre. Može se reći da je to bilo jedno drugo lice Meksika ili, tačnije, jedno od njegovih lica. Skoro da ne moram da ponavljam da drugi Meksiko nije izvan, on je u nama: Ne možemo ga izvaditi a da se ne ozledimo. Taj Meksiko ćemo jednoga dana, ako uspemo da ga imenujemo i prepoznamo, uspeti i da preobrazimo: prestaće da bude utvara koja se uvlači u realnost i pretvara je u krvavu noćnu moru. Dvostruka realnost drugog oktobra 1968: on je jedna istorijska činjenica i simbolička predstava naše podzemne i nevidljive povesti. U stvari, grešim govoreći o predstavljanju, jer ono što se odvijalo pred našim očima bio je jedan obredni čin: žrtvovanje. Živeti istoriju kao obred naš je način da je prihvatimo; ako je za Špance Konkista bila podvig, za Indijance je to bila čovekova predstava kosmičke katastrofe. Između te dve krajnosti, podviga i obreda, oscilovala je senzibilnost i imaginacija Meksikanaca…

Istorija nas obavezuje da je živimo: ona je suština naših života i mesto naše smrti. Između njenog življenja i tumačenja zbivaju se naši životi. Tumačeći istoriju, živimo je: stvaramo je; živeći je, tumačimo je: svaki od naših činova njen je znak. Povest koju živimo je u napisanom; iz napisane, vidljive istorije moramo da pročitamo preobražaje i promene nevidljive istorije. To čitanje je dešifrovanje, prevođenje jednog prevoda: original nikada nećemo pročitati. Svaka verzija je privremena: tekst se menja neprestano (premda možda uvek kazuje isto) i otuda, s vremena na vreme, otpadaju jedne verzije u korist drugih koje su prethodno bile odbačene. Svako prevođenje je stvaralački čin: novi tekst.”

Elena Poniatowska, meksička književnica i novinar, objavila je 1971 godine knjigu Noć uTlatelolku (La Noche de Tlatelolco) u kojoj su sabrana svedočanstva učesnika događaja: studenata, radnika, profesora, službenika, vojnika i pripadnika državnog vrha… Knjiga je uzbudljivo, potresno i verodostojno svedočenje, jer ne privileguje samo jedan pogled, samo jednu interpretaciju, čime dodatno dobija na uverljivosti. Na ovom snimku, Elena govori danas, posle 50 godina o tom najtraumatičnijem događaju u novijoj istoriji Meksika.

https://www.youtube.com/watch?v=b1nuZfsWQxA&t=67s

Corte Internacional de Justicia Resolución de la demanda marítima de Bolivia contra Chile

Pío García

(El autor es economista y sociólogo. Fue embajador de Chile ante la R.F. de Yugoslavia y es actualmente cónsul honorario de su país en Serbia. Traducción del castellano por Marija Dimitrijević.)

Al publicarse estas líneas, la Corte Internacional de Justicia habrá dictado su sentencia, ayer lunes 1o. a las 3 p.m., sobre la demanda presentada por Bolivia contra Chile y caratulada: Obligación de negociar una salida al Océano Pacífico.

El origen histórico de la demanda boliviana se remonta a la Guerra del Pacífico (1879 – 1884), que opuso a Chile contra la alianza de Bolivia y Perú; tras la cual, en 1904, veinte años después de terminadas las hostilidades, se firmó entre Bolivia y Chile un Tratado de Paz y Amistad por el cual Bolivia transfirió a Chile „el dominio absoluto y perpetuo“ de su territorio con litoral y Chile se obligó a permitir a perpetuidad el „más amplio y libre derecho de tránsito comercial“ de Bolivia por su territorio y puertos del Pacífico, la construcción del ferrocarril Arica – La Paz, el financiamiento de una red ferroviaria en Bolivia, se hizo cargo de las obligaciones adeudadas por Bolivia y pagó además una suma considerable en efectivo.

Desde 1920, cuando solicitó a la Sociedad de las Naciones que se revisara el Tratado de 1904, solicitud que esta declaró inadmisible, Bolivia ha planteado reiteradamente su demanda marítima ante organizaciones y en foros internacionales; así como en distintos momentos ha sostenido intercambio de planteamientos diplomáticos y negociación directamente con Chile.

En la demanda planteada a la Corte, Bolivia requirió esta vez que „juzgue y declare que: a) Chile tiene la obligación de negociar con Bolivia en orden a alcanzar un acuerdo que otorgue a Bolivia un acceso completamente soberano al Océano Pacífico; b) Chile ha violado dicha obligación; c) Chile debe cumplir dicha obligación (…) dentro de un tiempo razonable y en forma efectiva, para conceder a Bolivia un acceso completamente soberano al Océano Pacifico.“

Chile presentó entonces una objeción preliminar sobre la competencia de la Corte para acoger la demanda de Bolivia, basándose en que la delimitación de fronteras entre ambos países quedó resuelta por el Tratado de 1904, y que el Pacto de Bogotá, suscrito en 1948, por el que se reconoce jurisdicción a la Corte, excluye que pudiera aplicarse „a los asuntos ya resueltos (…) o que se hallen regidos por acuerdos o tratados en vigencia en la fecha de la celebración del presente Pacto”.

La Corte desestimó la objeción planteada por Chile y se declaró competente para resolver la demanda; pero precisó a la vez: a) en términos que cita de la aclaración de Bolivia, „que no existe una disputa respecto de la validez del Tratado de Paz de 1904 y que no busca la revisión o anulación de ese Tratado en este juicio (…) la supuesta obligación de negociar existe de manera independiente de, y en paralelo a, el Tratado de Paz de 1904″; y b) en términos de la propia Corte: „Incluso asumiendo arguendo que la Corte decidiera que existe esa obligación, no sería tarea de la Corte predeterminar el resultado de cualquier negociación que tuviese lugar como consecuencia de esa obligación.“

Resuelta por la Corte la objeción preliminar, el juicio siguió su curso con la secuencia de Memoria, Contra Memoria, Réplica, Dúplica, y las correspondientes alegaciones orales.

Bolivia fundamenta su argumentación de que existe una obligación de negociar su acceso soberano al mar, y de que Chile habría incumplido tal obligación, en “acuerdos, práctica diplomática y una serie de declaraciones atribuibles a los más altos representantes (de Chile)”.

En numerosas ocasiones hubo en efecto tratativas directas sobre el requerimiento de la parte boliviana, y aún proposiciones de acuerdo que sin embargo no fructificaron; al tenor de un documento remitido hace años por Chile a Bolivia: „a la vez que preservando la situación jurídica establecida por el Tratado de Paz de 1904, Chile siempre ha estado dispuesto a considerar en negociaciones directas (…) la posibilidad de satisfacer tanto las aspiraciones de Bolivia como sus intereses propios (…) el Tratado (…) sólo puede modificarse mediante un acuerdo directo entre las partes“; y sostiene que no existe fundamento jurídico para la actual demanda boliviana, porque nunca ha asumido la obligación de negociar, ni en un tratado ni en declaraciones unilaterales, ni tampoco se puede afirmar que por los intercambios diplomáticos con Bolivia haya surgido una obligación jurídica.

                La Corte puede haber fallado ayer a favor de la demanda de Bolivia; por el contrario, dado la razón a Chile; o haber promulgado una sentencia de matices intermedios, que podría ir desde instar a las partes a atenerse a la Carta de Naciones Unidas („Las partes en una controversia (…) tratarán de buscarle solución, ante todo (por) medios pacíficos de su elección“, art. 33), hasta señalar determinados alcances sobre la negociación.

En cualquier caso, en la medida que se trata de la eventual modificación de un tratado internacional, la efectiva resolución de la demanda marítima de Bolivia no puede provenir sino de un acuerdo entre las partes, que podría facilitar la integración con conveniencias para ambos países, pero requiere condiciones de estabilidad, altura, responsabilidad y mesura políticas que no pueden dictaminarse, y en cuya ausencia el diferendo histórico se seguirá prolongando.

Латинска Америка: Идиосинкразија у фудбалу

                                                                                    пише: Пио Гарсија

 

Савремени фудбал настао је у Енглеској пре више од 150 година. Британска империја је тада већ имала поседе на свим континентима и острва у свим океанима: њихови бродови су крстарили морима, њихове посаде су распростирале игру у свакој луци у коју би пристајале, а британски становници га популаризовали у појединачним земљама.

У Латинској Америци први фудбалски клубови су никли у Аргентини (1875), Уругвају (1891), Чилеу (1892) и Бразилу (1902); и често су носили енглеска имена: River Plate и Бока Juniors, у Аргентини; Albion Football Club, у Уругвају; Wanderers из Сантјага и Rangers из Талке, у Чилеу; Флуминенсе Football Club, у Бразилу.

Од сâмог почетка, правила фудбала била су свуда иста, најпре регулисана од стране чисто британске организације International Football Association Board. Међутим, услови и правила игре су се временом мењали: обележавање терена, конструисање голова, лопта, системи игре, обележавање играча бројевима, њихова одећа и додатна опрема, измена играча током утакмице; укратко, све. Али сâма игра је остала иста; и то свуда, посебно откако се, овога пута један Француз, Жил Риме, заложио за стварање федерације ФИФА (баш тако, с мешавином француског и енглеског језика у свом називу Fédération Internationale de Football Association), која од 1904. године бди над њим, па зато, гдегод да се фудбал проширио, диљем планете, правила су свуда остала иста: тешко да би могла да се нађе још нека област у којој се примењују истоветна и јединствена планетарна правила; ФИФА је направила прави цивилизацијски подухват (толико, да је својевремено Риме био номинован за Нобелову награду за мир).

Прва међународна фудбалска утакмица у Латинској Америци одиграна је између Аргентине и Уругваја 1901. године. Прво светско првенство било је у Уругвају 1930. године, а Уругвај је био први светски шампион. Амерички куп (Copa America), који од 1916. године организује Јужноамеричка конфедерација, најстарији је шампионат националних селекција од свих који се тренутно играју у свету. Од осам

 

Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.

 

 

 

земаља које су до сада биле светски шампиони, три су јужноамеричке: поред Уругваја, још и Аргентина и Бразил; а њих три заједно су однеле победе на девет од двадесет и једног првенства одиграног до сада.

Баш као што има древне корене и светску пројекцију, јужноамерички фудбал такође има и свој сопствени идентитет. Због тога се дешава да иако су услови и правила игре свуда исти, да различити тимови развијају различите стилове (као на пример, Барселона и Реал Мадрид у последњих неколико година у Шпанији); исто тако, и националне селекције имају различите стилове (нпр. Италија и Енглеска, или Бразил и Уругвај); а постоје чак и регионалне разлике: јужноамерички фудбал се разликује од европског. Додуше, много је лакше констатовати да постоји разлика, а много компликованије објаснити у чему се она састоји, а још теже – због чега је до ње дошло.

По мом мишљењу, европски фудбал је много бржи, континуиран, више заснован на физичкој снази, са строжим судијама и приврженији систему игре сваког тима. Јужноамерички фудбал, с друге стране, има веће осцилације у ритму игре, више се заснива на појединачним способностима, и показује већу флексибилност у односу на било који систем који се примењује, и много је компликованији за суђење. Можда би чак могло да се каже да је европски фудбал склонији тактичким комбинацијама, а да је јужноамерички отворенији према личном ангажовању.

Постоји, такође, у фудбалу и оно што би могло да се назове идиосинкразијама: при чему се европске разликују од јужноамеричких. Зна се шта се подразумева под идиосинкразијом неког места или чак одређеног региона, а нарочито неке земље: то је скуп различитих обележја која се приписују целини. Међутим, с обзиром на његов уопштен ниво значења, сам концепт не може да буде прецизан, пошто не поседује стриктну ригорозност. Због чега се, у свакодневном животу користи само као приближна идеја о становницима појединачних земаља, као нека почетна претпоставка.

Е сад, ако идиосинкразије заиста указују на нешто, какве год да су појединачне разлике, остаје да се утврди на шта се односе и одакле долазе. Можда се ради о културном наслеђу. Међутим, те карактеристике су често дуготрајне, одржавају се као отисак припадника више генерација, дубље су од онога што може да се асимилира у само једној генерацији. Тако је то и са идиосинкразијом у фудбалу: могло би да се каже

 

 

на пример, у Европи, да Немачка и Енглеска играју мање-више одувек на исти начин; као што је у Јужној Америци, фудбал Бразила или онај који се игра у области Рио де ла Плата, односно у Аргентини и Уругвају, мање више исти од свог настанка у свакој од ових земаља.

На тај начин идеја о идиосинкразији може да се повеже са концептом колективног несвесног Карла Јунга, у односу на који Јунг тврди да одређене компоненте продужене културне трансмисије представљају неку врсту колективног памћења која се контекстуално преноси.

Eто докле све може да досегне идиосинкразија у фудбалу. ■

 

 

Пио Гарсија: Латинска Америка, далека, а блиска

Овде доносимо серију чланака Пија Гарсије о Чилеу, објављених у Илустрованој Политици, с ауторовим допуштењем. Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.

Када је по завршетку Другог светског рата створена Организација Уједињених Нација (ОУН) у њеном саставу је била педесет и једна оснивачка земља, међу којима је било двадесет латинско-америчких земаља, као и Југославија. Од тада, углавном као резултат деколонизације, распада СССР-а, Чехословачке као и Југославије, број држава чланица се попео на сто деведесет и три.
У ОУН-у, ради лакшег институционалног функционисања, земље су подељене у пет регионалних група (Африка / Латинска Америка и Кариби / Азијско-пацифичка група / Централна Европа / Западна Европа и остале земље), у оквиру којих се решавају различити проблеми везани за географску размештеност; као и инстанције задужене за консултације и координацију међу земљама појединих група везано за политичке одлуке као и да би евентуално могле да заједнички наступе приликом гласања. Највиши орган ОУН-а, Савет безбедности, поред пет сталних чланица (Кина, САД, Француска, Велика Британија и Русија) има и десет привремених чланица које се бирају сваке две године, међу којима су две земље из Латинске Америке.
Сâма по себи Организација Уједињених Нација представља стални форум за дискусије, дипломатско преговарање и доношење одлука на међународном плану. Њени основни циљеви су да бди над светским миром и безбедношћу, над поштовањем људских права и основних слобода и друштвено економским развојем. Поред сопствених оперативних органа који су надлежни за различита питања (избеглице, брига о деци, програми хране, животна средина), временом је створена и једна широка мрежа међувладиних организација надлежних за различите области, као што су: монетарна економија, пољопривредни развој, права запослених, брига о здрављу, атомска енергија, телекомуникације, индустријски
Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.
развој, интелектуална својина. Располаже такође и Међународним судом правде чија је главна функција решавање правних парница које подносе државе и давање правних савета међународним органима и агенцијама.
Све ово сам написао да бих истакао да принципи и систем ОУН-а у својој целини чине највишег чувара међународне сарадње, суживота и легалитета. Што наравно не значи да и даље има разлика, сукоба, ратова и војних интервенција који се намећу, изван и у очигледној супротности са свим овим што је напред речено, што изазива не само одбојност већ и смањено поверење у ефикасност система.
Одлука о бомбардовању Југославије, например, донета је унилатерално од стране Северноатлантског савеза (НАТО), без консултовања Савета безбедности; земље Латинске Америке у већини су се изјасниле против интервенције НАТО-а, а све оне које су имале дипломатска представништва у Београду (Аргентина, Бразил, Чиле, Куба, Мексико и Перу) нису прекидале са радом својих амбасада током седамдесет и осам дана колико је трајало бомбардовање; а онда је посредством ОУН-а учињен први корак који је касније довео до завршетка конфликта.
Неколико година касније, САД и друге земље које су биле за војну интервенцију у Ираку желеле су сагласност Савета безбедности, али нису могле да је добију: гласови Чилеа и Мексика, који су тада били чланови Савета, били су одлучни да спрече стварање наклоњене већине; председници две земље Латинске Америке су се договорили да делују заједно, па су негативно одговорили на личне позиве председника Сједињених Држава, а у случају Чилеа, и на позиве председника Шпаније и премијера Велике Британије.
Дакле, на међународном плану није толико важна физичка удаљеност која може да постоји између различитих земаља и региона, колико је важна блискост у њиховом размишљању.■

América Latina, ampliación y desarrollo

Pío García

A más del sistema de Naciones Unidas, desde el término de la segunda guerra mundial se han creado distintas instancias y organizaciones internacionales, principalmente en relación al comercio, la economía y la cooperación económica, las que en su propia evolución señalan las tendencias generales de acercamiento y acción en común de los distintos países.

Así por ejemplo la Organización Mundial del Comercio (OMC), establecida desde el inicio de 1995 con base en lo que fue antes el Acuerdo General sobre Aranceles Aduaneros y Comercio (GATT, por sus siglas en inglés). El GATT fue suscrito en 1947, inicialmente por veintitrés países, entre los cuales cuatro latinoamericanos: Brasil, Chile, Cuba y México; llegó a contar con 75 países miembros; y a partir de 1995 fue reemplazado por la OMC, creada con base en los países miembros del GATT más la Comunidad Europea (CE, que a su vez había reemplazado a la CEE, Comunidad Económica Europea, y que luego se integró en la UE), y cuenta actualmente con 164 países miembros, entre los cuales los veinte latinoamericanos y, a más de la UE, otros veinte países observadores (entre los cuales Serbia), que optan a incorporarse.

En términos generales, la OMC procura acuerdos multilaterales, que se constituyen en obligatorios para los países miembros, tendientes a la liberalización del comercio mundial mediante la reducción de aranceles y la disminución de cuotas restrictivas, la prohibición de carteles y de la competencia desleal (dumpings).

Tónica de ampliación

La evolución de las distintas instancias en el sentido de su progresiva ampliación ha sido también la tónica de lo que es ahora el Grupo de los 20(G-20), foro de diecinueve países más la UE en que se reúnen los jefes de Estado o de Gobierno, los presidentes de sus bancos centrales y sus ministros de finanzas, para considerar materias relacionadas con los países industrializados y las economías emergentes, o relativas al sistema financiero internacional y su estabilidad. En sus orígenes fue el G-7 (Alemania, Canadá, Estados Unidos, Francia, Italia, Japón y el Reino Unido) más Rusia (G-8), al que se agregó el G-5, constituido por dos países latinoamericanos, Brasil y México, en conjunto con China, India y Sudáfrica, para discutir con el G-8 planteamientos sobre economía mundial, desarrollo sustentable y cambio climático; más otros seis países: Arabia Saudita, Argentina, Australia, Corea del Sur, Indonesia y Turquía. Para calibrar la importancia del G-20, que de hecho ha reemplazado al G-8 y al G8+5, baste mencionar que en su conjunto representa dos tercios de la población mundial, el 85% del producto bruto global y el 75% del comercio internacional.

Hay también la instancia constituida por el BRICS, acrónimo formado por la inicial de los países participantes, Brasil, Rusia, India, China y Sudáfrica, todos de proyección continental por su gran territorio, población, cantidad de recursos naturales y, en los últimos años, crecimiento de su producto interno bruto (PIB) y de su participación en el comercio mundial; y del cual no forman parte México y Corea del Sur, que tienen características similares, porque son parte de la Organización para la Cooperación y el Desarrollo Económico (OCDE).

Una vida mejor

En un plano más general, la OCDE, integrada por 35 países (entre los cuales dos latinoamericanos, Chile y México), los que en conjunto representan el 80% del producto bruto mundial y el 70% del comercio internacional, tiene por objetivo coordinar políticas tanto económicas como sociales a fin de contribuir al crecimiento económico y el desarrollo social tanto de los países miembros como no miembros. Hace pocos días, la OCDE publicó, por ejemplo, su Estudio Económico de Chile 2018, en el que junto con mencionar algunos logros alcanzados en el país, señala que el bajo nivel de la productividad y la elevada desigualdad de los ingresos dificultan el acercamiento a los niveles de vida promedio de los países miembros de la OCDE, y recomienda distintas medidas y reformas estructurales para subsanar la situación actual, en especial respecto a la educación y el mercado laboral, así como señala también la necesidad de diversificar las exportaciones.

En síntesis, los veinte países de América Latina participan en la OMC; las tres mayores economías de América Latina, Argentina, Brasil y México forman parte del G-20; Brasil participa en el BRICS; y Chile y México son parte de la OCDE.

En fin, la realidad mundial es cada vez de mayor aproximación entre países y regiones, al margen de la cual es difícil suponer posibilidades de progreso. Implica a la vez la creación de distintas instancias de relación inter estatal, en general por sobre las posibilidadesde injerencia del común de las personas, pero de las cuales dependen sin embargo la realidad de sus propias vidas y las posibilidades de una vida mejor; el lema de la OCDE bien puede considerarse de validez general: Mejores políticas para una vida mejor.

El autor es economista y sociólogo. Fue embajador de Chile en la R.F. de Yugoslavia y es actualmente cónsul honorario de su país en Serbia. Traducción del castellano por Marija Dimitrijević.■

III Međunarodani miting solidarnosti sa Kubom

U organizaciji Društva za prijateljstvo „Bugarska – Kuba“ i Kubanskog instituta za prijateljstvo sa drugim narodima – ICAP u Sofiji je održan III Međunarodni miting solidarnosti sa Kubom zemalja Centralne i Istočne Evrope, od 17. do 19. novembra 2017. Još jednom su predstavnici iz ovih zemlja istakli prijateljstvo sa kubanskim narodom u njegovoj borbi za ostvarenje kubanskog socijalizma, u njegovim težnjama za napredak društva, za saradnju sa svim narodima sveta, posebno u nastojanjima za očuvanje mira u svetu i stvaranje stabilnijih i pravednijih međunarodnih odnosa.

Konferencija je radila u plenumu, a imala je i tri radne grupe, razmatrajući sledeće teme: međunarodnu podršku Kubi u njenim nastojanjima da okonča ekonomsku blokadu nametnutu pre više decenija od strane Sjedinjenih Američkih Država i za povratak okupirane teritorije Gvantanamo; razmatranje aktivnosti vezanih za rad na društvenim mrežama i drugim vidovima komunikacija, kao i načine kako da se mladi ljudi više privuku u pokrete solidarnosti sa Kubom.

Učesnici konferencije su odali počast i priznanje idejama i delu revolucionara i državnika Fidela Kastra Ruza koji je preminuo prošle godine. Takođe, odali su počast njegovom saborcu, revolucionaru Ernestu Če Gevari povodom pedesetogodišnjice od njegove smrti.

Na konferenciji su učestvovali predstavnici organizacija i društava prijateljstva iz 22 evropske zemlje i usvojili završni dokument, Deklaraciju konferencije. Iz Srbije je učestvovala sedmočlana delegacija Društva srpsko-kubanskog prijateljsva, Beograd. Uvek smo bili uz kubanski narod, posebno od formiranja savremene Kube do današnjeg vremena kada je prošle, 2016. izvojevan veliki uspeh u Generalnoj skupštini UN, kada jača saradnja Kube sa Evropskom unijom, dobija podršku zemjlja Azije, Afrike i Latinske Amerike i sl. Podržavali smo i podržavamo njenu borbu za potpunu normalizaciju odnosa sa Amerikom, ukidanje ekonomskih sankcija, za ztvaranje baze Gvantanamo i da se ta teritorija vrati pod njenu jurizdikciju, za borbu Kube protiv mešanja u njene unutrašnje poslove što je protivno Povelji UN i međunarodnom pravu. U današnjoj, veoma složenoj međunarodnoj situaciji važno je da se pozitivni trend podrške Kubi nastavi i posle dolaska nove administracije na čelo SAD. Nesumnjivo, poseban je problem baza Gvantanamo i nastojimo da sledimo politička i humanitarna načela kako bi doprineli rešavanju tog pitanja.

 

Dr A. Damian-Lakićević