Brazil Paula Freirea, Augusta Boala, Sebastiao Salgada i još nekih

Prof. dr Ljljana Bogoeva Sedlar

Fakultet dramskih umetnosti, Beograd

Moj doprinos obeležavanju ovog aprilskog Dana Brazila 2018. godine biće osvrt na trenutnu situaciju u Brazilu prvenstveno iz perspektive dramskih i filmskih umetnika koji su u svojim delima, u saradnji sa brojnim istomišljenicima iz drugih oblasti (muzike, slikarstva, arhitekture, poezije, antropologije, pedagogije, umetničke fotografije, itd.)   otvarali put do dubljeg razumevanja sveta koji nas okružuje i  ukazivali na  istorisjke nužnosti  koje u Brazilu  i celoj Latinskoj Americi (ali i ostalim delovima sveta) neprestano rađaju nove pokušaje da se promene nametnuti istorijski obrasci koji  milione ljudi osuđuju na eksploataciji,  svakodnevni klasni i rasni teror i razne druge nezaslužene patnje i nepravde. Autori o kojima će u ovoj prezentaciji ukratko biti reči (Paulo Freire, Augusto Boal, Pijer Verže, Sebastiao Salgado, Džon Berdžer, Kristofer Hamptom, Dejvid Stanard, Džerald Horn, Majk Dejvis, Valdo Frenk,  Vinicius de Moraeš, Tom Žobim, Oskar Nimajer, Filipe Dijaz, Noam Čomski i drugi)  povezuje činjenica  da svi,  sa raznih startnih pozicija i na stilski različite načine,  traže odgovor na  pitanje koje se nalazi na sam početak  knjige Urugvajca Eduarda Galeana, “Otvorene vene Latinske Amerike – pet vekova pljačke jednog kontinenta” (1971): kako je moguće da siromaštvo postoji, uprkos , ili čak kao posledica prirodnih bogatstava planete zemlje, i posebno Latinske Amerike? [1]

Kratka napomena sa kojom Galeanova knjiga počinje predstavlja svojevrsni manifesto koji bi potpisali svi gore navedeni umetnici ali i mnogi drugi.  U njoj Galeano izjavljuje da se bavi pisanjem da bi se oslobodio osećanja usamljenosti i izolacije koje ne muče samo njega i da bi, komunicirajući sa drigima, osudio sve što čovečanstvu donosi panju i podelio saznanja o izvorima ljudske sreće.  Piše za ljude sa kojima saoseća, “za gladne, neispavanje, buntovne, za prezrene na svetu, koji su uglavnom nepismeni”. [2]  Pita se kako pisci mogu da delaju suočeni sa ovakvom realnošću i brine da li će ih neko čuti u gluvonemoj kulturi u kojoj  “ moćnici putem masovnih  medija nad napaćenim i nepismenim narodom  nekažnjeno  sprovode politiku kolektivne imbecilizacije”. Vreme zahteva da pisanje bude čin buđenja savesti i otkrivanja pravog identiteta ljudi i pojava, zato što se samo putem istinskih saznanja i spoznaja mogu pokrenuti neophodne duboke društvene transformacije, radikalne sistemske promene pomoću kojih  se može prevazići postojeći nezadovoljavajući poredak.  Za uspeh u tome (zbog licemerja i zloupotrebe reči čiji se smisao danas izvće naopačke) neophodno je, ističe Galeano, da se sačuva “pravo ime svih stvari” i iznađe jezik koji pali vatru, drugačiji od umrtvljujućeg diskursa birokratije u i drugih konformista.[3]

Masovna medija ne izveštavaju često o autorima koji stvaraju iz ovakvih pobuda, preplavljena, poput yahoo provajdera, trivijalnostima pozicioniranim kao da su infromacije bez kojih je osmišljeni život nemoguć. Izveštava se o modnim detaljima kraljevskih nevesti, dnevnim  aktivnostima sestara Kardašijan,  deci koje roditelji  zbog  šopinga, kockanja ili ljubavnih avantura začetih na Internetu,  ostavljaju da umiru od vrućine u parkiranim automobilima dok, zaboravljena, čekaju da ih se neko od bližnjih seti, o sve češćim masakrima po osnovnim i srednjim školama, itd.  Hrišćanske crkve i druge verske organizacije  burno ratuju protiv prekida trudnoće i ubijanja  nerođenih fetusa ali ne dižu sa istom upornošću glas protiv  vojnih intervencija svojih vlada  u kojima već rođena deca svakodnevno stradaju  u Palestini, Jemenu, Pakistanu, Avganistanu, raznim mestima u Africi i drugde. Nema hrišćanskog prekora za bespilotne letilice i takozvane “pametne” bombe evroatlantskih saveznika, koje  uporno  svadbe po Bliskom Istoku ‘čitaju’  kao opasnost od koje  se  brane  masakrom nedužne dece i svatova. Očigledno je i dalje na snazi ocena Madlen Olbrajt da pola miliona mrtve iračke dece predstavljaju danak koji SAD i njeni NATO savezici mogu  da naplaćuju svim zemljama u koje nepozvani dolaze, da ih civilizuju i zadoje ukusom  zapadne slobode[4].

U klimi kolektivne imbecilizacije (ili dumbing down) koja se iz političkih razloga sada već duže vremena sprovodi na globalnom nivu, i kod nas se nedovoljno zna o brazilskim autorima o kojima će ovde biti reči. Knjiga Paula Freirea (1921-1997) Pedagogija potlačenih (1968), konačno je posle pola veka ove godina objavljena i u Beogradu (s napomenom da je Zagrebačko izdanje objavljeno 2002)[5]. Nastala je iz iskustava koje je Freire sticao u Brazilu kada se, nošen istinskom hriščanskom empatijom, posvetio naporima da kroz opismenjavanje i druge obrazovne akcije pomogne eksploatisanom radnom narodu Brazila da razvije svest o korenima i prirodi svog stradanja, organizuje se i počne da stvara onakav život kakav želi i zaslužuje.  Za sirotinji, koju su uglavnom sačinjavali potomci i mešanci obespravljnih indijanaca i crnih robova iz Afrike, u čitavoj Latinskoj Americi obrazovanje nije bilo lako dostupno pa su novije revolucionarne promene na Južnom kontinentu počinjale velikim akcijama opismenjavanja kojima se Freire posvetio.[6]

 

Kako sam Freire kaže u jednom intervjuu, pošto se smatrao Hrišćaninom odlučio je da sledi Hristov primer i da u svom rodnom gardu, Recifeu, živi sa siromasima kojima su pomoć i podrška bili potrebni (vidi https://www.youtube.com/watch?v=LLXHWM6TCDc). U favelama Recifea zatekao je bedu tako sveprisutnu i strašnu da uopšte nije znao kako da počne da im pomaže.  Onda je počeo da čita Marksa i pod Marksovim uticajem shvati kakva aktivnost ‘faveladosima’ može da bude od istinske i trajne koristi. Obrazovanje koje je kroz praktičan rad sa njima izgradio nije imalo za cilj uobičajeno skladišenje pasivno usvojenog znanja već razvoj kritičke svesti koja će promeniti njihovu rezignaciju pred društvenim nepravdama i paradoksima.  Za svoj pedagoški cilj koristio je termin conscientização, označavajući njime proces kojim se razvija aktivan um “sposoban da uočava kontradikcije i da se odupire potčinjavanju.” Knjigu je posvetio “Potlačenima i svima onima koji su uz njih i bore se na njihovoj strani” a predgovor završava ponovo ističući poverenje koje ima u narod i veru koju ima u ljude i njihovu sposobnost da izgrade “sveta u kojem će nam svima biti lakše da se volimo”.  Danas su posebno značajni delovi Freireove Pedagogije koji se bave strategijama borbe protiv sve prisutnije kulturne invazije-okupacije-kolonizacije, ali i intervjui u kojima, kao u poslednjem iz 1996. godine,  Freire govori o radoznalosti kao glavnoj odlici svoga bića koja se kroz sve njegove životne faze  nije izgubila niti promenila zato što je neprestano neometano  rasla i bogatila se u prostoru koji je za takav rast stvarala njegova tolerancija.  Za Freirea je radoznalost bez tolerancije nepojmljiva.

Jedan drugi Brazilac, Augusto Boal (1931-2009), sin pekara iz Sao Paola, počeo je da razmišlja slično Freireu i  Galeanu još kao  dečak, kada je svakoga jutra gledao kako premoreni radnici iz predgrađa u cik zore dolaze  u pekari njegovog oca da kupe hleb za dugi radni dan koji je pred njima. Pitao se kako izdržavaju  preteški  život koji ih pritiska i  iz tog pitanja i traganja za odgovorom razvijala se postepeno njegova kritička svest koja mu je otkrivala moralne imperative po kojima je bez kompromisa živeo i radio,  isto kao Freire pun ljubavi prema životu, prema ljudima sa kojima je sarađivao  i obespravljenima sa kojima je saosećao. Iako je po obrazovanju bio hemijski inžinjer, smatrao je da će efikasnije odgovoriti potrebama trenutka kao pozorišni umetnik, u stalnom direktnom kontaktu sa narodom preko Pozorišta potlačenih koje je radi takvog kontakta razvio i stalno usavršavao.

U autobiografiji   Hamlet i pekarev sin:  moj život u pozorištu i politici (2000), Boal navodi  kako su njegova pozorišna istraživanja  dobila naziv po kojem su stekla svetsku slavu.  Opisujući kako je došlo do toga da sve jasnije shvata prirodu svoje pozorišne misije i stvori “pozorište pitanja, Sokratovsko pozorište” koje odgovore traži od publike, od gledalaca ne više pukih pasivnih posmatračia (spectators)  već spekt-aktera, glavnih učesnika upriličenog pozorišnog čina, on ističe  da je ključ uspeha  takvog poduhvata umeće postavljanje pravih pitanja, onih  od životne važnosti za potlačene.  Za vreme boravka u Peruu, u egzilu, gde je kao i Freire radio na opismenjavanju naroda, Boal je već napisao dve knjige o svom pionirskom radu: Latinoameričke tehnike popularnog pozorišta i Kategorije popularnog pozorišta. Premišljao se oko naslova za treču, za koju su u opciji bile dve varijante: “Politička poetika” ili “Poetika potlačenih”, u čast Freireu. Izdavač je odbio predloge pa se tako pojavila jednostavnija formulacija, Pozorište potlačenih. Boal pise: “kada sam prvi put izrekao Pozorište potlačenih, zvučalo mi je čudno. Mnogima i danas  Potlačeni, Oprimido,  zvuci kao Depresivni, Deprimido”, iako se zapravo radi o nečem  sasvim suprotnom: “to je pozorište ustanka, pozorište koje se bavi onim za šta se vredi boriti,  srećom. Zamislite da sam ga naslovio Pozorište sreće, ili Pozorište revolucije ili Pozorište zamišljane budućnosti  – to bi bilo pretenciozno. Tako sam zadržao naslov Pozorište potlačenih, i sada mi se taj naslov dopada.[7](311)

Znanje i kritička svesti koje su Freire i Boal putem pedagogija i pozorište potlačenih širili, procenjeni su kao velika opasnost po vojne hunte koje su, uz podršku SAD, šezdesetih i sedamdesetih dolazile na vlast I terorisale Brazil  i celu Latinsku Ameriku[8]  pa su Freire i Boal, kao i Galeano i mnog drugi Latinoamerikanci, zatvarani, mučeni i proterivani u dugogodišnje egzile  po raznim zemljama sveta.[9]     Na skupu koji je 1. maja 2013. godine organizovan na Harvardu  povodom 45.  godišnjice objavljivanja  Pedagogije potlačenih,  u razgovoru o knjizi učestvovali su Noam Čomski i Bruno dela Čiesa, sa moderatorom-domaćinom Hauardom Gardnerom (vidi https://www.youtube.com/watch?v=_YgDsPurR_8). Oni su iz mnogo perspektiva analizirali razloge zbog kojih se, uprkos velike popularnosti širom sveta, osnovne premise Pedgogije potlačenih u Evropi i  SAD smatraju subverzivnim i na razne načine marginaizuju i odbacuju. U toku razgovora Čomski se kratkim pregledom razvoja američkog obrazovanja osvrnuo na još uvek živu tradiciju kontrole znanja radi odbrane ustoličenog klasnog poretka, a Čiesa je podsetio da knjiga, u kojoj Freire spominje Marksa, Mao Cedunga,  Gustava Gutijeresa, Franca Fanona, Lukača, Če Gevaru i druge, ne može biti lako prihvaćena na Zapadu.[10]  Da bi pojasnio do koje mere je podrška Katoličke  crkve vojnim huntama  odgovorna za situaciju u Latinskoj Americi, Čomski je spomenuo Dostojevskog i scenu sa velikim inkvizitorom (koji kaže da je Crkva zadržala Isusovo ime ali je već odavno sa onim drugim), a Čiesa je citirao efektnu opasku brazilskog ‘arhepiskopa siromašnih’, Heldera Pesoa Kamare, zagovornika Teologije oslobođenja kojoj je i Freire pripadao, u kojoj se on žali i kaže: “Kada nahranim siromašne zovu me svetcem, a kada pitam zašto su oni siromašni onda me optužuju da sam komunista.”

http://www.hildeangel.com.br/viuva-de-paulo-freire-escreve-a-temer-contra-ataques-do-governo-a-memoria-do-grande-educador-brasileiro/

Bruno dela Čiesa je u svojim završim napomenama istakao da  na Zapadu, u Evropi,  potlačenost putem ekstremnog siromaštva praktično ne postoji, ali da to  ne znači da drugih vrsta potlačenosti nema. Klasni sistem je takav da u njemu i sami tlačitelji postaju žrtve etičkih manjkavosti poredka , koje ih na razne načine pritiskaju i utiču na njihove živote.  Boal se u to uverio kada je kao egzilant putovao po nordijskim zemljama, koje su na dobrom glasu po stepenu ostvarene demokratije i socijane brige za narod. U već pomenutoj  autobiografiji, na kraju pretposlednjeg poglavlja naslovljenog  “Egzil, progoni, palme i cvrkut ptica” on piše: “U Evropi sam počeo da slušam priče o oblicima potlačenosti o kojima se u Latinskoj Americi nije diskutovalo: o usamljenosti, izolaciji, osećanju ispraznosti, nedostatku komunikacije – stvarima sasvim drugačijim od štrajkova, nestašica vode, gladi i nasilja, ali …mnogi ljudi su izvršavali samoubistva zato što nisu mogli da se nose sa tim osećanjima. Bilo je više samoubistava u Skandinaviji, gde su osnovne životne potrebe svima bile obezbeđene, nego u Južnoj hemisferi gde diktature ubijaju ali manji broj ljudi sam sebi upire pištolj u glavu. Zbog toga sam smatrao da moram da izmislim   novu pozorišnu tehniku koja će pomoći žrtvama ovih (evropskih) oblika potlačenosti da dramatizuju svoja osečanja da bi ih razumeli i protiv njih  se borili. (…) U Latinskoj Americi tlačila je policija. A u Evropi?

Novim potlačenima policajac je u glavi, pa je nihovu glavu trebalo osloboditi od potlačenosti”.[11] (324)

Danas, uprkos kontrarvolucionarnoj globalizaciji neoliberlnog /neokolonijalog pogleda na svet, postoje ne samo u Brazilu vec i u mnogim drugim zemljama institucije koje na principima pedagogije i pozorišta potlačenih rade na razvijanju krtičke svesti iz uverenja da taj put vodi do boljeg i pravednijeg sveta.  Na tom putu Boal je prva iskustva sticao srećući se sa siromašnima i obespravljenima u pekari svoga oca. Mladi Freire se ‘probudio’ u favelama Recifeu gde je započeo svoj prosvetiteljski rad. Neruda je doživeo ‘conscientização’ kroz bliskost sa čileanskim narodom, posebno kada je posle Aljendeove pogibije uz njihovu pomoć uspeo da ostane živ i domogne se egzila. Ce Gevara je ‘progledao’ kada je sa drugom na motorciklu, lišen bilo kakvog luksuza, proputovao celu Latinsku Ameriku. U kritičkom preispitivanju istorije kojeg su se svi oni poduhvatili, da bi otkrili mehanizmi putem kojih je širom sveta došlo do ustoličenje nepravednih društvenih poredaka, bilo je nužno da se utvrdi koje istorijske tradicije treba napustiti a koje treba oživeti, negovati, nadograditi. Eduardo Galeana je, s tim na umu, uporedi prvobitna domorodačka društena uređenja Latinske Amerike sa onim koje su Evropljani nametali tokom kolonijalnih osvajanja i odlucno odbaci svaku pomisao da narodi Latinske Amerike treba da postanu imitacija evropskih kolonizatora. On na više mesta u svom opusu, a posebno u knjizi Biti kao oni: kultura mira i neokolonijalizam[12] govori o omalovažavanim  tradicijama starosedelaca koje su, kako svakodnevna nova arheološka otkrića putem lajdara pokazuju, po mnog čemu i u materijlnom i u duhovnom pogledu bila iznad Evrope. Zvanične istorije koje pišu kolonizatori tako ne govore,[13] ali je sve više istoričara koji, poput njega, u svojim ‘narodnim istorijama’ otkrivaju vekovima prećutkivane procese i događaje i dopunjuju dobro poznate priče o veličanstvenim trijumfima moćnih, svedočanstvima o  stradanjima i patnji potlačenih.

Profesor Deijvid Stanard, sa Univerziteta na Havajima, veliki deo života posvetio je istraživanju i dokumentovanju  onih vekova tokom kojih se, od Renesanse nadalje, odvijao, kako on kaže, Američki Holocaust,[14] genocid putem kojeg su nestajale domorodačke culture i civilizacije, zajedno sa sto milona žitelja dveju Amerika, uništenih na nepojmljivo svirep način od strane hrišćanskih (katoličkih i protestantskih) kolonizatora iz Evope.  Na žalost, u novije vreme nije samo antropolog Klod Levi Stros imao razloga da 1955, kada je njegova tako naslovljena knjiga objavljena, lamentira nad Tužnim tropima  koje je u Brazilu dve decenije ranije istraživao. Zločini nad domorodačkim narodima nisu prestajali i do današnjeg dana ne prestaju, pa prava situacija na kontinentu, prikrivana uobičajenim diplomtskim novogovorom i obmanama, do mnogih u Evropi i svetu stiže preko usamljenih glasova istine, kakav je 1969 bio izveštaj Normana Luisa, objavljen u Sunday Times-u,  o genocidu nad Cinta Larga Indijancima u  Brazilu. Taj tekst je duboko potresao britanskog dramskog pisca Kristofera Hamptona koji je 1973 objavio dramu Divljaci (Savages)[15] o implikacijama tog obelodanjenog zločina i detaljima koji mnogo govore o moralnom stanju navodnih  zapadnih civilizatora.  Njegovo jednom probudjeno intersovanje za zbivanja na latinoameričkom kontinentu nikada nije prestajalo pa se 2003. godine Hampton oprobao i kao filmski režiser i snimio film Imagine Argentina,  o zločinima vojne hunte u toj zemlji tokom sedamdesetih.

Evropljane kao što su Levi Stros i Hampton treba pominjati da bi se stalno imalo na umu da uprkos svim mehanizmima pomoću kojih se u zapadnim eksploatatorskim sistemima (bilo da se radi o monarhijama ili republikama) proizvodi jednoumlje i nekritička saglasnost sa zvaničnom politikom, kritčka svest nastavlja da živi i da obogaćuje sopstvenu tradicij, iako je kroz istoriju svih verzija patrjarhata bila stalno na udaru. (Primer toga su sudbine Sokrata, Isusa, Jovanke Orleanke,Tomasa Mora, Đordana Bruna,  Jana Husa, Gandija, Malcolma X, Marina Lutera Kinga, Fredija Hamptoma, Stiva Bika, Patrisa Lumumbe,  da ne nabrajamo). U SAD, kritička tradicija je posebno živa u aktivnostima crnih istoričara i umetnika, nepokolebljivo odlučnih da se bave temema vezanim za robovlasništvo u demokratskoj Americi i posledicama te društvene prakse na današnji život stanovništva na oba američka kontinenta. Novinar Daglas Blekmon je 2008. godine objavio knjigu Ropstvo pod drugačijim nazivom: ponovno porobljavanje crnih Amerikanaca od Građanskog rata do Drugog svetskog rata,[16]  koja se bavi periodom kada je ropstvo u Americi već zvanično bilo ukinuto i nije trebalo da postoji. Belkmon je sledeće godine dobio Pulitzerovu nagradu za tu studiju u kojoj je otkrio razne zakonske i druge manipulacije koje su se koristile da se reč rob na papiru više nikad ne pojavi, ali da diskriminatorni i eksploatatorki odnos prema crnim Amerikancima nastavi i da se nevidljivim kanalima i dalje sprovodi.

 

Godinu dana ranije, 2007. crni istoričar Džerald Horn sa Univerziteta u Hjustonu objavio je studiju Najdublji jug: Sjedinjene Države, Brazil i trgovina robljem iz Afrike,[17]koja je danas, jednu deceniju posle objavljivanja, posebno važna zato što u još jedan konteks stavlja stalno mešanje SAD u politiku i društveno uređenje zemalja Latinske Amerike. Studija otkriva da su robovlasnici iz SAD, i pre i posle prinudne emancipacije robova u svojoj zemlji, negovali bliske odnose sa istomišljenicima sa Južnog kontinenta, da su radi održavanja robovlasničke prakse čak sklapali saveze sa svojim kolonijalnim rivalima, Portugalijom, Španijom i Britanijom i da su mnogi robovlasnici iz SAD, zajedno sa svojim robovima, po zvaničnom ukidanju ropstva prelazili u Brazil, koji je robovlasnicima sa juga SAD oduvek davao potpunu podršku. Tako je Horn u svojoj značajnoj studiji ukazao na dugu tradiciju investiranja u robovlasništvo koje je povezivalo profitersku zvaničnu politiku pet kontinenata, Evrope i četiri kontinenta koja je ona svojom ideologijom I civilizacijom kontaminirala.

Umetnik Džejson DeKer Tejlor, po ociu Britanac a po majci sa Grenade, ovekovečio je tu mučnu istoriju podvodnim statuama isklesanim kao omaž  Afrikancima koji su kao roblje prevoženi do Severne i Južne Amerike i često tragično stradili u vodama Atlanstko okeana tokom te sramne transatlantske plovidbe. Iako su sudbine tih postradalih robova nevidljive, skrivene u dubini mora ispod površine zvanično vidljivih istorijskih narativa, ni sudbina Granađan koji na povšini mora žive na ostrvima nije ništa prisutnija ni poznatija. Malo ko je čuo da su stanovnici Granade 1651. godine izabrali kolektivno samoubistvo radije nego ropstvo koje im je pretilo posle dugog otpora i konačnog poraza od strane francuskih kolonizatora.  Filmski reditelj poreklom sa Granade, Stiv Mekvin, dobitnik oskara za film 12 godina rob (2013), upriličio je 2002. instalaciju[18] koja je podsećala  svet  na skok njegovih predaka u kolektivno samoubistvo u  vreme kada se na globalnom nivou ridalo nad nesrećnicima koji su skakali sa zapaljenih Bliznakinja. Za one koji su bili primorani da kažu “Bolje grob nego rob” (mnogo pre nego što smo mi to 1941. učinili) nije bilo suza. Naprotiv: želja za slobodom kolonizovanih naroda smatrala se bolešču, drapetomanijom[19], koja se raznim surovim disciplinskim merama morala iskoreniti. Upravo zbog takvih uvreženih shvatanja o slobodi, u  vreme dolaska vojne hunte na vlast, Boal je 1965. godine, u Arena pozorištu u Sao Paolu, u znakprotesta i otpora,  priređivao predstave o Zumbiju dos Palmaresu, vođi pobune crnih robova u Brazilu, revolucionaru Tiradentesu, Če Gevari, da pod vojnim terorom nikad ne nestane sećanje na one koji su pružali otpor zato što su verovali da je drugačiji svet moguć.

Ako je interesovanje za Brazil za mnoge u drugoj polovini dvadesetog veka bilo vezano za vizionarske aktivnosti saboraca i prijatelja Freirea i Boala,  u dvadeset prvom veku mnogima su interesovanje za Brazil budile jedinstvene fotografije Brazilca Sebastiao Salgada (1944.  godište), prijatelja  Kolumbijca Gabrijela Garsije Markesa i  Urugvajca Galeana.  Galeano je svoja kritička opažanja o svetu beležio perom, a Salgado  je svoj stav prema svetu zapisivao fotografskim aparatom. “Fotografija je moj život, moj jezik”, kaže on. “Išao sam da slikam sve ono o čemu sam bio radoznao. Osetio sam potrbu da pokažem da dostojanstvo nije isključivo vlasništvo bogatih zemalja sa Severa, već da postoji svuda na našoj planeti.” Svaka njegova fotografija, ističe on, proizvod je cele njegove životne priče i u potpunosti  odslikava njegovu etiku, njegovu estetiku i njegovu ideologiju.

Najširoj publici približio ga je Vim Venders filmom  So sveta iz 2014.[20] godine, iako još od 2002. godine postoji manje poznati  dokumentarni film o njemu, Duh nade, u kojem Salgado, u razgovaru sa britanskim istoričarem umetnosti i piscem Džonom Berdžerom, koristi svoje fotografije  snimljene širom sveta da komentariše  i ilustruje posledice koje globalizacija ima na život radnog naroda.[21]

Salgado, diplomirani ekonomista sa magistraturom iz makroekonomije, morao je kao levičar, zbog vojne diktature u Brazulu, da se 1969. godine skloni u  Pariz. Tu je, ostavivši ekonomiju, za potrebe tamošnjih komunističih listova počeo svojom kamerom da beleži  život  imigranata koji su naseljavali radničke blokove iz predgrađa.[22] Prethodno  značajno iskustvo imao je u Africi, koju je proputovao  kao ekonomista  u službi Svetske banke. Bio je u prilici da uporedi šta Evropljani u Evropi govore, a šta u Africi rade, pa je kameru pretvorio u oružje kojim će se suprotstavljati neistinama i beležiti “pravo ime stvari”.[23] Njegove fotografije svedoče koliko je bio potresen onim što se pred njegovim očima dešavalo i koliko je, kao Freire i Boal, bio solidaran sa stradanjima nedužnih i obespravljenih.

U Galeanovoj knjizi Biti kao oni postoji odeljak “Fotografije Sebastijana Salgada: Svetlost skrivena na đubrištu” u kojem  Galeano prenosi  17 svojih meditacija nad Salgadovim fotografijama, nad ‘poezijom užasa’, kako te radove na jednom mestu naziva.  U sedmoj belešci on piše:”Fotografi iz potrošačkog društva provire, ali ne ulaze. Za vreme kratkotrajnih poseta poprištima beznađa i nasilja, izađu iz aviona ili helikokoptera, pritisnu okidač svog aparata, bljesnu blicem. Opale i beže. Gledali su, a nisu videli, pa njihove fotografije ništa ne govore. Pred tim strašljivim fotografijama, uprljanim užasom i krvlju, srećnici ovoga sveta mogu prosuti pokoju krokodilsku suzu, poneki novčić, neku milostivu reč.  A da se ništa ne promeni u poretku stvari u njihovom svetu.”  Za Galeana je Salgado sasvim nešto drugo, pa piše: “Milosrđe, po vertikali, ponižava. Solidarnost, po horizontali, pomaže.  Salgado fotografiše iznutra, solidarno. Da bi slikao glad u pustinji Sahare, proveo je petnaest meseci radeći u njoj. Da bi sakupio šačicu fotografija o Latinskoj Americi, putovao je sedam godina”.  Zato su njegove fotografije posebne, pa ih u desetoj belešci Galeano ovako veliča : “Postoji jedan trenutak koji stvarnost sama izabere da bi se iskazala na svoj način. Objektiv Salgadove fotografije prepozna takav trenutak, otme ga od vremena i pretvori u sliku, a onda ona postane sibol – simbol našeg vremena i sveta. …Svojim moćnim ćutanjem, ove slike, ovi portreti, raspravljaju o tome dokle idu granice licemerja koje bi držale na sigurnom buržoaski poredak i očuvale njegovo pravo na moć i nasleđe.” Iz takvih svedočanstava, kaže Galeano, moglo bi se zaključiti da je “Ovaj svet  zaražen smrcu, ubija gladne umesto da ubije glad. Proizvodi dovoljno hrane da bi cela planeta mogla da se nahrani i da pretekne, ali jedni umiru od gladi a drugi zbog prejedanja. Da bi otimanje hleba bilo zagarantovano, u svetu postoji dvadeset puta više vojnika nego lekara…” Možda inspirisan Salgadovim svedočanstvima, lucidniji nego ikad, Galeano u sledećem  poglavlju, “Smerovi na studijama nekažnjenog prolaženja kroz život”, kroz pet kratkih podnaslova daje sarkastičnu analizu  one ‘pedagogije’ koja uči  “Kako ukaljati demokratiju, Kako ukaljati državu, Kako ukaljati pravdu, Kako ukaljati ljudski život, Kako ukaljati nacionalni suverenitet”, i na taj način predstavlja generator  poretka  protiv kojeg su se Freire,  Boal, Salgado  i on borili.

A borili su se i drugi koji su na razne načine, ne nužno preko Freirea,  doživljavali conscientização.  Brazil je do Beograda moje generacije (1948) stigao preko filma Crni Orfej, snimljenog u favelama Rija 1959. godine. Rađen je po drami Viniciusa de Moraeša, prvobitno konzervativnog umetnika koji je doživeo prosvetlenje kada je 1942. godine vodio levo orijentisanog američkog pisca Valdo Frenka po delovima Brazila u koje ranije nije zalazio.  Tu je otkrio afro-brazilsku stvarnost koja je na njega ostavila veoma dubok utisak. Drama Orfeu da Conseicao, nastala iz tog susreta, premijerno je izvedna 1956 u jednom opštinskom pozorištu u Riju, u kojem je to bio prvi put da se na sceni pojave crni glumci. Scenografiju je radio veliki brazilski arhitekta, komunista Oskar Nimajer, a za muziku je bio zadužen Tom Žobim, sa kojim je Moraeš nastavio veoma uspešnu saradnju.

U filmskoj verziji francuskog režisera Marsela Kamija, favele u vreme karnevala prikazane su onako kako bi to i Pjer Verže  voleo.  Kada je u 1946 iz Evrope stigao u Brazil, on u njima nije video samo siromaštvo nekadašnjih robova već ogromnu vitalnost i duhovnost Afro-Amerikanaca koji su se na veoma maštovite načine odupirali dehumanizaciji i trudili da održe vezu sa svojim afričkim identitetom i afričkim nasleđem, sasvim drugačijim od ropskog koji im je bio nametnut. Verže je ceo svoj život, koji je proveo u Salvadoru, najcrnjem gradu Brazila, posvetio pokušajima da bolje razume veze između Afrike I Brazila i da u svojim fotografijama i etnografskim studijama sačuva od komercijalizacije  i kulturnog zaborava način života i  verovanja Afro-Baije koju je toliko voleo.

Kakav se zaključak može doneti na osnovu sveg što je izrečeno? Kada su se favele Brazila ponovo pojavile na filmskom platnu 2002. Godine, u filmu The City of God, izgledale su sasvim drugačije nego 1959. Tokom decenija vojne diktature, obojene rasizmom i surovom eksploatacijom kakvu su SAD, štiteći interese svojih multinacionalnih korporacija, nametale Latinskoj Americi, duhovnost je iščilela a nasilje, koga i u Crnom Orfeju ima, postajalo je sve crnje i rasprostranjenije. Proces polarizacije,  stvaranje malog broja ekstremno bogatih i sve većeg broja ekstremno siromašnih ljudi,  poprimio je globalne razmere, kako američki istoričar Majk Dejvis opominje u knjizi  Planeta slamova (Planet of Slums) objavljenoj 2006. godine.   Revolucionarne promene iz šezdesetih, pokrenute da bi svet učinile pravednijim za sve, surovo su ugušivane već  sedamdesetih,  za vreme uspona Margaret Tačer u Britaniji i Regana u SAD. Tačerova je razdragano pred publikom mahala metlicom kojom se spremala  da od socijalizma očistiti Britaniju , ali je ipak 2005., tridese godina posle takve njene izjave, Marks  na anketi BBC kanala 4 velikom većinom glasova izglasan za največeg filozova svih vremena. Borba za bolji svet se nastavlja. Kada se pogledaju veličanstveni životi Freirea, Boala, Salgada, Galeana i drugih,  iza kojih stoje milioni bezimenih saboraca širom sveta, i kada se oni uporede sa političarima, intelektualcima i umetnicima koji su se na Zapadu, a i drugde,  stavili u službu novog svetskog poretka, uprkos Mišelu Temeru i trenutnoj pobedi Bolsonara, jedini komentar koji može da sledi je — NO PASARAN.

Živela slobodarska Latinska Amerika!

Reference:

[1] U uvodu, naslovljenom 120 miliona dece u srcu nepogode  Galeano govori o gubitničkom status Latinske Amerike koji se ne menja od trenutka kada je renesansna Evropa, kao vampir,  zarila zube u vrat latinoameričkih indijanskih civilizacija.  U analizi stanja u kojem se Latinska Amerika danas nalazi, koju kroz celu knjigu razvija i dokumentuje, Galeano među brojnim paradoksima navodi i činjenicu da na uvozu i konzumiranju hrane i resursa iz Latinske Amerike, Evropa zarađuje mnogo vise nego oni koji tu hranu u Latinskoj Americi proizvode ili krvavim radom eksploatišu sopstvene resurse zarad dobrobit i profita drugih.  Galeano jedan od paragrafa u Uvodu završava napomenom koja ima veze i sa naslovnom formulacijom ovog skupa.  Kada se u svetu kaže Amerika, ističe on, misli se samo na Sjedinjene Države:  “region u kojem mi živimo  je pod-kontinent Amerike, sub-Amerika, Amerika druge klase, čiji je identitet nebulozan”.(2)

[2]  Prezreni na svetu (na engleskom The Wretched of the Earth, u francuskom originalu Les Damnés de la Terre) je naslov knjige Franca Fanona, posthumno objavljene 1961. godine. Fanon je naslov za sovju knjigu našao u početnim stihovima Internacionale. Spominjući prezrene na svetu već u uvodnoj napomeni svoje knjige Galeano proklamuje tradiciju kojoj pripada i pozdravlja Fanona i sve saborce širom sveta.

[3] Open Veins of Latin Americ, Five Centuries of the Pillage of a Continent, 25th Anniversary Edition, Montlhy Review Press, New York, 1993, 1997.

[4] “Taste of freedom” je bila poruka na bilbordima na kojima su Marlboro cigarete reklamirane kod nas (ali i u Afric), u vreme kada su na Zapadu vođene velike kampanje protiv pušenja a mi bili pod embargom i nigde bez velikih muka i ponižavajućih čekanja za viza nismo mogli da putujemo.  Američka duvanska industrija, koja zbog akcija protiv pušenja nije prestala da radi, nesebično se nudila da nam pomogne da na obećanu slobodu u Americi ne zaboravimo tako što će nas dim Marlboro cigareta stalno podsecati na nju. I tada je očigledno reciklirana ranija prevara reklamnog maga Erika Berneza koji je za potrebe i profit duvanske industrije  ženama u Americi početkom prošlog veka prodao pišenje kao ‘ukus slobode’ i svojevrsnu revoluciju. Dok su prave revolucionarke čamile u zatvirima SAD, feminiskinje-pušačice kupovale su sa cigarama iluziju da se osobađaju patrijarhalnih stega tako što su mogle da zapale gde god I kad god su htele. Do istinski vrednih sloboda, naravno, nije bilo baš tako lako doći.

[5] Pedagogija obespravljenih, S engleskog prevela: Sanja Bingula, Izdavač: ODRAZ, Zagreb, 2002. Vidi knjigu na:

http://www.odraz.hr/media/408995/paulo%20freire%20-%20pedagogija%20obespravljenih.pdf

[6]Primera radi na Kubi, dve godine posle revolucije, velika akcija opismenjavanja započeta 1961. za godinu dana svim ljudima na ostrvu omogućila je da nauče da čitaju i pišu i da se tako osposobe za dalje usavršavanje.

[7] Knjigu Pozorište potlačenog je kod nas 2004. godine objavila Niška prosveta, u ediciji Otkrivanja.

[8] Bertranda Rasel tribunal, koji je prvobitno zasedao zbog američkih zločina u Vijetnamu, morao je odmah da nastavi sa radom zbog molbi da se pozabavi američkim intervencijama u Latinskoj Americi. Raspravljalo se o situaciji u Brazilu, Čileu, Urugvaju, Boliviji, Panami, Paragvaju i Haitiju. Drugom zasedanju su, pored našeg Vladimira Dedijera, jednog od osnivača Tribunala, prisustvovali i Gabrijel Garsija Markes, Hulio Kortasar, Peter Vajs i mnogi drugi ugledni intelektualci i umetnici.

[9] U Beogradu je, u SKCu, 1977. godine, organizovana Nedelja solidarnosti sa Latinskom Amerikom koja je okupila mnoge latinoameričke azilante rasute po Evropi zbog državnih udara izvedenih u Brazilu 1964., Čileu i Urugvaju 1973. i Argentini 1976. godine. Na taj događaj ukazuje mala plaketa na bočnom zidu SKCa i veoma izbledeli mural koji je dugo Beograđane podsećao na taj gest solidarnosti. SKC je odbio da dozvoli Društvu srpsko-kubanskog prijatljstva da 2017. taj mural obnovi i u zgradi SKCa organizuje novu manifestaciju solidarnosti sa latinoameričkim revolucijama.

[10] Vidi razgovor na https://www.dailymotion.com/video/x66ou3l

[11]  Augusto Boal, Hamlet and the Baker’s Son: My Life in Theatre and Politics, Translated by Adrian Jackson and Candida Blaker, Routledge 2001.

[12]  Original Ser como ellos y otras articulos, 1992. Kod nas, Eduardo Galeano, Biti kao oni: kultura mira i neokolonijalizam, prevod Ivana Gobeljić, pogovor Trivo Inđić, izdavač Gutembergova Galaksija, Valjevo,1996.

[13] Primera radi, slučaj istoričarke Karoline Elkins sa Harvarda, koja je prijavila tezu o Mau Mau pobuni u Keniji tokom pesesetih i bila primorana da radikalno izmeni svoje početne premise kada je na terenu otkrila da je istina sasvim suprotna od podataka koje je nalazila u literaturi koja se preporučuje i koristi na tom prestižnom univerzitetu. Vidi razgovor o ovoj temi I  knjizi Imperijalni računi: neispričana priča o britanskim gulazima u Keniji  (Caroline Elkins, Imperial Reckoning: The Untold Story of Britain’s Gulag in Kenya,Henry Holt, 2005.) za koju je Elkins kasnije dobila Pulitcerovu nagradu:

https://www.extension.harvard.edu/inside-extension/mau-mau-rebellion-caroline-elkins-abuse-colonial-kenya

[14] David Stannard, American Holocaust: The Conquest of the New World,Oxford University Press, 1992.

Vidi knjigu na https://onkwehonwerising.files.wordpress.com/2013/06/american-holocaust.pdf

[15] Christopher Hampton, Savages, Faber & Faber, 1974.

[16] Douglas Blackmon, Slavery by Another Name: The Re-Enslavement of Black Americans from the Civil War to World War IIPenguin Random House LLC., 2008.

[17] Gerald HorneThe Deepest South: The United States, Brazil, and the African Slave Trade. New York: New York University Press, 2007.

[18] Makvinovu instalaciju Caribs’ Leap / Western Deep (2002)je Tejt galerija u Londonu otkupila 2005. godine.

[19] Tu bolest je 1851 godine dijagnosticirao američki lekar Samjuel Kartrajt(Samuel Cartwright). Do 1914 se podatak o njoj mogao naći u knjizi Tomasa L. Stedmana, Practical Medical Dictionary.

[20] The Salt of the Earth, 2014, directed by Wim Wenders and Juliano Ribeiro Salgado

[21]  Pogledaj film The Spectre of Hope na sajtu https://www.youtube.com/watch?v=wy0tMVFZzU8

[22] Ta predgrađa će se pojaviti i u filmu Mržnja, iz 1995 godine (La Haine, Directed by Mathieu Kassovitz). Nezaboravne su scene kada tri mladića iz pariskih geta, Crnac, Jevrejin i Arapin, šetaju metropolom ispod biblorda na kojima piše SVET PRIPADA VAMA, šo se, naravno, na njih ne odnosi.

[23]  Salgadovu vrstu iskustava dokumentuje i film Filipe Dijaza Kraj siromaštva? (The End of Poverty? Directed by Philippe Diaz, 2008) koji raskrinkava nove oblike dužničkog ropstva u koje, pod pritiskom Zapada, siromašne zemlje padaju i tako postaju još siromašnije. U filmu su posebno upečatljiva svedočanstva i kritički komentari Suzan Džordž i Džona Perkinsa, koje svakako treba pogledati. Vidin na https://www.youtube.com/watch?v=_xpKKHcC8eU