Na godišnjicu smrti Ernesta Če Gevare

Ernesto Gevara   

„Za revolucionara ne postoji dublje iskustvo od iskustva ratovanja; ne radi se o izdvojenoj činjenici ubijanja, niti nošenja puške ili o vođenju borbe ove ili one vrste, već o sveukupnoj činjenici ratovanja… Mi govorimo jednim novim jezikom jer se krećemo znatno brže no što smo u stanju da mislimo i strukturišemo našu misao, u stalnom smo kretanju, a teorija napreduje veoma sporo, toliko sporo da pošto sam u retkim trenucima koje sam imao, napisao ovaj priručnik koji vam šaljem (reč je o knjizi Gerilski rat), vidim da on više za Kubu gotovo i da nije upotrebljiv… Stoga se plašim pokušaja da opišem ideologiju pokreta; kada bude objavljen, svi će misliti da je reč o delu napisanom mnogo godina ranije“. (iz pisma Ernestu Sabatu, 31. 05. 1963.)

„Ne pretendujem da sam okončao polemiku, još manje na papsklo aminovanje o tim i drugim protivrečnostima. Nažalost, do očiju većine našeg naroda, pa i mojih sopstvenih, mnogo više stiže apologetika sistema nego njegova kritika. To nam ne pomaže u radu i zato je celokupan naš napor usmeren na poziv na mišljenje, na pristupanje marksizmu koju ta gigantska misao zaslužuje. Stoga, što razmišljate, zahvaljujem vam na vašem pismu; to što se ne slažemo, manje je važno. Ako još neki put želite da mi nešto kažete, setite se da ja nisam učitelj; jedan sam od onih koji se danas bore da naprave novu Kubu. Ja sam imao sreću da proživim pored Fidela najteže trenutke kubanske revolucije i neke od najtragičnijih i najslavnijih iz svetske istorije borbe za slobodu. Otuda vi mene poznajete, a ja se ne sećam vašeg imena;  moglo je da bude obrnuto, samo što bih u tom slučaju, budući da nisam rođen ovde, ja vama pisao iz nekog udaljenog dela sveta gde bi me moja lutalačka priroda odvela.“ (Iz pisma jednom kubanskom saborcu, 14. 03. 1964.)

„Kubanac sam i Argentinac,  i neka se ne naljute uvažena gospoda iz Latinske Amerike, osećam se latinoameričkim patriotom, bilo koje zemlje Latinske Amerike, i spreman sam da, u času kada to bude potrebno, dam život za oslobođenje bilo koje od njenih zemalja, a da ne tražim ništa ni od koga, da ne zahtevam ništa, da ne izrabljujem nikoga.“ (Generalna skupština OUN, 11. 12. 1964.)

Fidel,

U ovom trenutku sećam se mnogih stvari, od kada sam te upoznao u kući Marije Antonije, kada si mi predložio da se pridružim, svih napetosti tokom priprema. Jednoga dana postavljeno je pitanje ko treba da bude obavešten u slučaju smrti, i realna mogućnost da se to dogodi sve nas je pogodila. Kasnije smo shvatili da je to istina, da se u revoluciji pobeđuje ili umire (ako je prava). Mnogi drugovi su pali na dugom putu ka pobedi.

Danas sve to ima manje dramatičan ton, jer smo zreliji, ali događaji se ponavljaju. Osećam da sam ispunio deo svoje dužnosti koja me je vezivala za kubansku revoluciju na njenom tlu, i opraštam se od trebe, drugova, tvoga naroda koji je postao i moj.

Dajem i formalno ostavku na moje funkcije u rukovodstvu stranke, na dužnost ministra, čin komandanta,  kubansko državljanstvo. Ništa me više pravno ne vezuje za Kubu. Jedine veze su druge prirode – one koje ne mogu biti raskinute, kao što mogu političke funkcije.

Preispitujući svoj dosadašnji život, verujem da sam radio dovoljno časno i posvećeno na konsolidovanju revolucionarne pobede. Moj jedini ozbiljan propust bio je što nisam imao više poverenja u tebe od prvih trenutaka u Sijera Maestre, i što nisam dovoljno brzo shvatio tvoje sposobnosti kao  vođe i revolucionara.

Proživeo sam veličanstvene dane, a uz tebe sam osetio ponos što pripadam našem narodu, tokom divnih, ali i tužnih dana raketne krize. Retko kada je neki državnik bio tako sjajan, kao što si tih dana bio ti. Takođe sam ponosan što sam te sledio bez oklevanja, što sam se poistovetio sa tvojim načinom razmišljanja i viđenja i procena opasnosti i principa.

Druge zemlje sveta sada traže pomoć mojih skromnih snaga. Ja mogu da uradim ono što je tebi uskraćeno, zbog tvoje odgovornosti na čelu Kube, i došlo je vreme da se rastanemo.

Znaš da to činim sa mešavinom radosti i tuge; ovde ostavljam svoje najčistije nade kao graditelj i najdraže među onima koje volim. Ostavljam narod koji me je primio kao sina. To me bolno pogađa. Veru koju si ti ulio nosim na nova ratišta, nosim revolucionarni duh mog naroda, i osećaj da spunjavam najsvetiju dužnost: da se borim protiv imperijalizma gde god on bio. To ublažava i leči čak i najdublje rane.

izjavljujem još jednom da oslobađam Kubu svake odgovornosti, osim one koja proističe iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod drugim nebom, moja poslednja misao biće upućena ovom narodu, a posebno tebi. Zahvalan sam ti za tvoje pouke i tvoj primer,  komu ću nastojati da ostanem veran do kraja.

Uvek sam se identifikovao sa spoljnom politikom naše revolucije, tako će i ostati. Gde god da sam, osećaću odgovornost što sam kubanski revolucionar, i tako ću se i ponašati. Nije mi žao što svojoj deci i ženi nisam ostavio ništa materijalno; srećan sam što je tako. Ne tražim za njih ništa, jer će im država obezbediti dovoljno za život i obrazovanje.

Imao bih mnogo toga još da kažem tebi,  i našem narodu, ali osećam da je to nepotrebno. Reči ne mogu da izraze ono što bih želeo, i ne vredi dalje trošiti hartiju.

Grlim te sa svim revolucionarnim žarom

Če
April 1, 1965.

 

 
Hulio Kortasar

Sinoć sam se vratio u Pariz iz Alžira. Tek sada sam, u mojoj kući, u stanju da pišem smisleno; tamo, nalazeći se u svetu u kojem se samo rad računao, pre kao u noćnoj mori, kupujući jedne novine za drugom, odbijajući da poverujem, pustio sam da protiču dani, proučavajući fotografije koje smo svi gledali, čitajući iste kablove i suočavajući se iz sat u sat sa sve težim pretpostavkama…. Želim da ti kažem da ne umem da pišem kada me nešto toliko boli; nisam, neću nikada biti profesionalni pisac spreman da prozivede ono što se od njega očekuje, što se od njega traži ili što on sam očajnički traži od sebe. Istina je da mi pisanje, danas i suočen sa ovim, izgleda najbanalnije od svih umetnosti, neka vrste skloništa, prikrivanja, zamena nezamenljivog. Če je mrtav i meni ne preostaje ništa drugo do ćutanje, ko zna do kada;.. Ovde u Parizu zatekao me kabl Lisandra Otera koji mi traži stopedeset reči za Kubu. Stopedeset reči, kao da neko može da ih izvuče iz džepa poput kovanica. Ne verujem da ću moći da ih napišem, prazan sam i suv, pao bih u retoriku. A to ne, to nikako…. Vidiš, tamo u Alžiru, okružen imbecilnim birokratama, u kancelariji u kojoj se sve odvijalo na uobičajen način, zatvarao sam se u kupatilo da bih plakao; morao sam da budem u kupatilu, shvataš, da bih bio sam, da bih mogao se suočim sa svojim bolom, a da ne narušim sveta pravila dobrog ponašanja u jednoj međunarodnoj organizaciji. Osećam stid zbog svega toga što ti pričam, zato što govorim o sebi, u večitom prvom licu jednine, a s druge strane, osećam se nemoćnim da bilo šta kažem o njemu. Zaćutaću stoga.

Primio si, verujem, poruku koji sam ti poslao pre tvoje. Bio je to jedini način da te zagrlim, tebe i Adelaidu, i sve prijatelje Doma Amerike (Casa de las Americas)… To je jedino što sam bio u stanju da uradim u tim prvim satima, to što je nastalo kao pesma… (Iz pisma Robertu Fernandes Retamaru, 29. 10. 1967.)

 

Če

Imao sam brata. Ne videsmo se nikada.

Ali nije bilo važno. Imao sam brata

koji je išao po brdima

dok sam ja spavao.

Voleo sam ga na svoj način

slušao njegov glas

sloobodan poput vode.

koračao ponekad

blizu njegove senke.

 

Ne videsmo se nikada

ali nije bilo važno.

Moj budni brat

dok sam ja spavao

moj brat pokazujući mi

skrivenu u noći

svoju izabranu zvezdu.

https://www.youtube.com/watch?v=njypdiuY3rU


Žan-Pol Sartrje upoznao Če Gevaru 1960. Te godine su on i Simon de Bovoar boravili na Kubi na poziv Fidela Kastra. Posle Čeove smrti, Sartr je rekao da „Če nije bio samo intelektualac, već i najpotpunije ljudsko biće našeg vremena“. U Nacionalnoj bibilioteci pronađen je jedan mali Sartrov tekst o Če Gevari.

Če Gevara

„On je to znao: taj novi čovek počinjao je život krajem. Znao je da je mrtvac na raspolaganju. Ubili su ga : on ne samo da je prihvatio taj rizik, bio ga je potpuno svestan. Taj mrtvac na raspolaganju izgubio je ženu, decu. Video je toliko stradanja da je više želeo da pobedi nego da preživi. Drugi su uživali u pobedi, on ne. Bio je suviše umoran. Ali taj zamor srca znak je jedne neverovatne moralne veličine. Mi otkrivamo našu čovečnost kada smo najbliži smrti i beznađu; on ju je pronašao u najtežim iskušenjima i i smrti. Mi smo sejali vetar, on oluju. Bio je čedo nasilja, ali je i u njemu, u svakom času, otkrivao svoju čovečnost. Postajali smo ljudi kroz njegova iskušenja. On je gradio svoju ljudskost kroz naša iskušenja.“

http://www.openculture.com/2014/09/photos-of-jean-paul-sartre-simone-de-beauvoir-hanging-with-che-guevara-in-cuba-1960.html

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/ff/Beauvoir_Sartre_-_Che_Guevara_-1960_-_Cuba.jpg

 

Žoze Saramago
„Mnogo pre nego što će postati Che, mladi Ernesto Guevara de la Serna, rođen jednog 14. juna, u argentinskom gradu Rosario, morao je da savlada ograničenja koja mu je, od najranijeg detinjstva, nametala astma. Bolest ga je napadala bez milosti, i on joj se opirao, pokušavajući da radi sve što mu je ona zabranjivala: bavio se plivanjem, tenisom, biciklizmom i ragbijem.

Jedna od najpoučnijih političkih lekcija, u današnjem vremenu, bila bi da se sazna šta o sebi samima misle hiljade i hiljade muškaraca i žena širom sveta koji su u jednom trenutku držali Čeov portret na uzglavlju kreveta, iznad radnog stola ili u prostoriji u kojoj su primali prijatelje, a koji se sada smeju što su nekad verovali ili se pravili da veruju. Neki će reći da se život promenio, da je Če Gevara, pošto je izgubio svoj rat učinio da i mi izgubimo svoj, i da je stoga nepotrebno da plačemo poput deteta kome se prosulo mleko. Drugi priznaju da su se prepustili  modi vremena, onoj istoj zbog koje su puštali brade i kose, kao da je revolucija stvar frizure. Najiskreniji će priznati da ih srce boli, da imaju stalno osećanje griže savesti, kao da se njihov istinski život zaustavio i sada se opsesivno pitaju kuda da krenu bez ideala i nade, bez ideje o budućnosti koja daje nekakav smisao sadašnjosti.

Če Gevara je, ako se tako može reći, postojao pre nego što se rodio, Če Gevara, ako se tako nešto može tvrditi, nastavlja da postoji i nakon smrti. Zato što je Če Gevara drugo ime za ono najpravednije i najuzvišenije u ljudskom duhu. Ono što tako često živi zaspalo u nama. Ono što moramo da probudimo da bismo spoznali i naučili da mali korak svaki od nas priključi putu svih.“

 

Nelson Mandela

„Njegovi revolucionarni podvizi, uključujući naš kontinent, bili su takve veličine da čak ni zatvroska cenzura nije mogla da ih sakrije. Čeo život je inspiracija za svako ljudsko biće koje voli slobodu. Uvek ćemo poštovati sećanje na njega.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>