Pola veka od masakra studenata u Meksiko Sitiju 1968

Drugog oktobra 1968 na Trgu triju kultura u glavnom gradu Meksika dogodio se masakr: policijske i vojne jedinice i specijalni bataljon „Olimpija“ okružili su okupljene studente i građane i otvorili vatru. Ni danas se ne zna tačan broj ubijenih i ranjenih. Meksička vlada u svom prvom izveštaju saopštila je da je bilo 20 poginulih. Mnogo godina kasnije, 1993. godine, Paco Ignacio Taibo II, koji je  bio na čelu Komisije za Istinu o tom događaju, je saopštio da je tog tragičnog popodneva ispaljeno 15000 hitaca iz raznog oružja i da je bilo više od 300 mrtvih, 700 ranjenih i 5000 uhapšenih studenata.

Deset dana nakon tog stravičnog masakra, Gustavo Diaz Ordaz, predsednik Meksika, otvorio je Olimpijske igre, simbol mira, druženja i prijateljstva mladih sportista iz čitavog sveta. U jednoj od izjava o svojoj ulozi u u onom što se dogodilo drugog oktobra rekao da se „oseća ponosnim što je te 1968. godine spasio zemlju“.

A evo šta je povodom tog istog događaja rekao pesnik Octavio Paz (koji je odmah po saznanju za masakr u Tlatelolku podneo ostavku na položaj meksičkog ambasadora u Indiji):

“Ono što se dogodilo 2. oktobra 1968 predstavljalo je, istovremeno, negaciju onoga što smo želeli da budemo još od Revolucije i potvrdu onoga što jesmo, od Konkiste, pa i pre. Može se reći da je to bilo jedno drugo lice Meksika ili, tačnije, jedno od njegovih lica. Skoro da ne moram da ponavljam da drugi Meksiko nije izvan, on je u nama: Ne možemo ga izvaditi a da se ne ozledimo. Taj Meksiko ćemo jednoga dana, ako uspemo da ga imenujemo i prepoznamo, uspeti i da preobrazimo: prestaće da bude utvara koja se uvlači u realnost i pretvara je u krvavu noćnu moru. Dvostruka realnost drugog oktobra 1968: on je jedna istorijska činjenica i simbolička predstava naše podzemne i nevidljive povesti. U stvari, grešim govoreći o predstavljanju, jer ono što se odvijalo pred našim očima bio je jedan obredni čin: žrtvovanje. Živeti istoriju kao obred naš je način da je prihvatimo; ako je za Špance Konkista bila podvig, za Indijance je to bila čovekova predstava kosmičke katastrofe. Između te dve krajnosti, podviga i obreda, oscilovala je senzibilnost i imaginacija Meksikanaca…

Istorija nas obavezuje da je živimo: ona je suština naših života i mesto naše smrti. Između njenog življenja i tumačenja zbivaju se naši životi. Tumačeći istoriju, živimo je: stvaramo je; živeći je, tumačimo je: svaki od naših činova njen je znak. Povest koju živimo je u napisanom; iz napisane, vidljive istorije moramo da pročitamo preobražaje i promene nevidljive istorije. To čitanje je dešifrovanje, prevođenje jednog prevoda: original nikada nećemo pročitati. Svaka verzija je privremena: tekst se menja neprestano (premda možda uvek kazuje isto) i otuda, s vremena na vreme, otpadaju jedne verzije u korist drugih koje su prethodno bile odbačene. Svako prevođenje je stvaralački čin: novi tekst.”

Elena Poniatowska, meksička književnica i novinar, objavila je 1971 godine knjigu Noć uTlatelolku (La Noche de Tlatelolco) u kojoj su sabrana svedočanstva učesnika događaja: studenata, radnika, profesora, službenika, vojnika i pripadnika državnog vrha… Knjiga je uzbudljivo, potresno i verodostojno svedočenje, jer ne privileguje samo jedan pogled, samo jednu interpretaciju, čime dodatno dobija na uverljivosti. Na ovom snimku, Elena govori danas, posle 50 godina o tom najtraumatičnijem događaju u novijoj istoriji Meksika.

https://www.youtube.com/watch?v=b1nuZfsWQxA&t=67s

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>