Na godišnjicu smrti Ernesta Če Gevare

Ernesto Gevara   

„Za revolucionara ne postoji dublje iskustvo od iskustva ratovanja; ne radi se o izdvojenoj činjenici ubijanja, niti nošenja puške ili o vođenju borbe ove ili one vrste, već o sveukupnoj činjenici ratovanja… Mi govorimo jednim novim jezikom jer se krećemo znatno brže no što smo u stanju da mislimo i strukturišemo našu misao, u stalnom smo kretanju, a teorija napreduje veoma sporo, toliko sporo da pošto sam u retkim trenucima koje sam imao, napisao ovaj priručnik koji vam šaljem (reč je o knjizi Gerilski rat), vidim da on više za Kubu gotovo i da nije upotrebljiv… Stoga se plašim pokušaja da opišem ideologiju pokreta; kada bude objavljen, svi će misliti da je reč o delu napisanom mnogo godina ranije“. (iz pisma Ernestu Sabatu, 31. 05. 1963.)

„Ne pretendujem da sam okončao polemiku, još manje na papsklo aminovanje o tim i drugim protivrečnostima. Nažalost, do očiju većine našeg naroda, pa i mojih sopstvenih, mnogo više stiže apologetika sistema nego njegova kritika. To nam ne pomaže u radu i zato je celokupan naš napor usmeren na poziv na mišljenje, na pristupanje marksizmu koju ta gigantska misao zaslužuje. Stoga, što razmišljate, zahvaljujem vam na vašem pismu; to što se ne slažemo, manje je važno. Ako još neki put želite da mi nešto kažete, setite se da ja nisam učitelj; jedan sam od onih koji se danas bore da naprave novu Kubu. Ja sam imao sreću da proživim pored Fidela najteže trenutke kubanske revolucije i neke od najtragičnijih i najslavnijih iz svetske istorije borbe za slobodu. Otuda vi mene poznajete, a ja se ne sećam vašeg imena;  moglo je da bude obrnuto, samo što bih u tom slučaju, budući da nisam rođen ovde, ja vama pisao iz nekog udaljenog dela sveta gde bi me moja lutalačka priroda odvela.“ (Iz pisma jednom kubanskom saborcu, 14. 03. 1964.)

„Kubanac sam i Argentinac,  i neka se ne naljute uvažena gospoda iz Latinske Amerike, osećam se latinoameričkim patriotom, bilo koje zemlje Latinske Amerike, i spreman sam da, u času kada to bude potrebno, dam život za oslobođenje bilo koje od njenih zemalja, a da ne tražim ništa ni od koga, da ne zahtevam ništa, da ne izrabljujem nikoga.“ (Generalna skupština OUN, 11. 12. 1964.)

Fidel,

U ovom trenutku sećam se mnogih stvari, od kada sam te upoznao u kući Marije Antonije, kada si mi predložio da se pridružim, svih napetosti tokom priprema. Jednoga dana postavljeno je pitanje ko treba da bude obavešten u slučaju smrti, i realna mogućnost da se to dogodi sve nas je pogodila. Kasnije smo shvatili da je to istina, da se u revoluciji pobeđuje ili umire (ako je prava). Mnogi drugovi su pali na dugom putu ka pobedi.

Danas sve to ima manje dramatičan ton, jer smo zreliji, ali događaji se ponavljaju. Osećam da sam ispunio deo svoje dužnosti koja me je vezivala za kubansku revoluciju na njenom tlu, i opraštam se od trebe, drugova, tvoga naroda koji je postao i moj.

Dajem i formalno ostavku na moje funkcije u rukovodstvu stranke, na dužnost ministra, čin komandanta,  kubansko državljanstvo. Ništa me više pravno ne vezuje za Kubu. Jedine veze su druge prirode – one koje ne mogu biti raskinute, kao što mogu političke funkcije.

Preispitujući svoj dosadašnji život, verujem da sam radio dovoljno časno i posvećeno na konsolidovanju revolucionarne pobede. Moj jedini ozbiljan propust bio je što nisam imao više poverenja u tebe od prvih trenutaka u Sijera Maestre, i što nisam dovoljno brzo shvatio tvoje sposobnosti kao  vođe i revolucionara.

Proživeo sam veličanstvene dane, a uz tebe sam osetio ponos što pripadam našem narodu, tokom divnih, ali i tužnih dana raketne krize. Retko kada je neki državnik bio tako sjajan, kao što si tih dana bio ti. Takođe sam ponosan što sam te sledio bez oklevanja, što sam se poistovetio sa tvojim načinom razmišljanja i viđenja i procena opasnosti i principa.

Druge zemlje sveta sada traže pomoć mojih skromnih snaga. Ja mogu da uradim ono što je tebi uskraćeno, zbog tvoje odgovornosti na čelu Kube, i došlo je vreme da se rastanemo.

Znaš da to činim sa mešavinom radosti i tuge; ovde ostavljam svoje najčistije nade kao graditelj i najdraže među onima koje volim. Ostavljam narod koji me je primio kao sina. To me bolno pogađa. Veru koju si ti ulio nosim na nova ratišta, nosim revolucionarni duh mog naroda, i osećaj da spunjavam najsvetiju dužnost: da se borim protiv imperijalizma gde god on bio. To ublažava i leči čak i najdublje rane.

izjavljujem još jednom da oslobađam Kubu svake odgovornosti, osim one koja proističe iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod drugim nebom, moja poslednja misao biće upućena ovom narodu, a posebno tebi. Zahvalan sam ti za tvoje pouke i tvoj primer,  komu ću nastojati da ostanem veran do kraja.

Uvek sam se identifikovao sa spoljnom politikom naše revolucije, tako će i ostati. Gde god da sam, osećaću odgovornost što sam kubanski revolucionar, i tako ću se i ponašati. Nije mi žao što svojoj deci i ženi nisam ostavio ništa materijalno; srećan sam što je tako. Ne tražim za njih ništa, jer će im država obezbediti dovoljno za život i obrazovanje.

Imao bih mnogo toga još da kažem tebi,  i našem narodu, ali osećam da je to nepotrebno. Reči ne mogu da izraze ono što bih želeo, i ne vredi dalje trošiti hartiju.

Grlim te sa svim revolucionarnim žarom

Če
April 1, 1965.

 

 
Hulio Kortasar

Sinoć sam se vratio u Pariz iz Alžira. Tek sada sam, u mojoj kući, u stanju da pišem smisleno; tamo, nalazeći se u svetu u kojem se samo rad računao, pre kao u noćnoj mori, kupujući jedne novine za drugom, odbijajući da poverujem, pustio sam da protiču dani, proučavajući fotografije koje smo svi gledali, čitajući iste kablove i suočavajući se iz sat u sat sa sve težim pretpostavkama…. Želim da ti kažem da ne umem da pišem kada me nešto toliko boli; nisam, neću nikada biti profesionalni pisac spreman da prozivede ono što se od njega očekuje, što se od njega traži ili što on sam očajnički traži od sebe. Istina je da mi pisanje, danas i suočen sa ovim, izgleda najbanalnije od svih umetnosti, neka vrste skloništa, prikrivanja, zamena nezamenljivog. Če je mrtav i meni ne preostaje ništa drugo do ćutanje, ko zna do kada;.. Ovde u Parizu zatekao me kabl Lisandra Otera koji mi traži stopedeset reči za Kubu. Stopedeset reči, kao da neko može da ih izvuče iz džepa poput kovanica. Ne verujem da ću moći da ih napišem, prazan sam i suv, pao bih u retoriku. A to ne, to nikako…. Vidiš, tamo u Alžiru, okružen imbecilnim birokratama, u kancelariji u kojoj se sve odvijalo na uobičajen način, zatvarao sam se u kupatilo da bih plakao; morao sam da budem u kupatilu, shvataš, da bih bio sam, da bih mogao se suočim sa svojim bolom, a da ne narušim sveta pravila dobrog ponašanja u jednoj međunarodnoj organizaciji. Osećam stid zbog svega toga što ti pričam, zato što govorim o sebi, u večitom prvom licu jednine, a s druge strane, osećam se nemoćnim da bilo šta kažem o njemu. Zaćutaću stoga.

Primio si, verujem, poruku koji sam ti poslao pre tvoje. Bio je to jedini način da te zagrlim, tebe i Adelaidu, i sve prijatelje Doma Amerike (Casa de las Americas)… To je jedino što sam bio u stanju da uradim u tim prvim satima, to što je nastalo kao pesma… (Iz pisma Robertu Fernandes Retamaru, 29. 10. 1967.)

 

Če

Imao sam brata. Ne videsmo se nikada.

Ali nije bilo važno. Imao sam brata

koji je išao po brdima

dok sam ja spavao.

Voleo sam ga na svoj način

slušao njegov glas

sloobodan poput vode.

koračao ponekad

blizu njegove senke.

 

Ne videsmo se nikada

ali nije bilo važno.

Moj budni brat

dok sam ja spavao

moj brat pokazujući mi

skrivenu u noći

svoju izabranu zvezdu.

https://www.youtube.com/watch?v=njypdiuY3rU


Žan-Pol Sartrje upoznao Če Gevaru 1960. Te godine su on i Simon de Bovoar boravili na Kubi na poziv Fidela Kastra. Posle Čeove smrti, Sartr je rekao da „Če nije bio samo intelektualac, već i najpotpunije ljudsko biće našeg vremena“. U Nacionalnoj bibilioteci pronađen je jedan mali Sartrov tekst o Če Gevari.

Če Gevara

„On je to znao: taj novi čovek počinjao je život krajem. Znao je da je mrtvac na raspolaganju. Ubili su ga : on ne samo da je prihvatio taj rizik, bio ga je potpuno svestan. Taj mrtvac na raspolaganju izgubio je ženu, decu. Video je toliko stradanja da je više želeo da pobedi nego da preživi. Drugi su uživali u pobedi, on ne. Bio je suviše umoran. Ali taj zamor srca znak je jedne neverovatne moralne veličine. Mi otkrivamo našu čovečnost kada smo najbliži smrti i beznađu; on ju je pronašao u najtežim iskušenjima i i smrti. Mi smo sejali vetar, on oluju. Bio je čedo nasilja, ali je i u njemu, u svakom času, otkrivao svoju čovečnost. Postajali smo ljudi kroz njegova iskušenja. On je gradio svoju ljudskost kroz naša iskušenja.“

http://www.openculture.com/2014/09/photos-of-jean-paul-sartre-simone-de-beauvoir-hanging-with-che-guevara-in-cuba-1960.html

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/ff/Beauvoir_Sartre_-_Che_Guevara_-1960_-_Cuba.jpg

 

Žoze Saramago
„Mnogo pre nego što će postati Che, mladi Ernesto Guevara de la Serna, rođen jednog 14. juna, u argentinskom gradu Rosario, morao je da savlada ograničenja koja mu je, od najranijeg detinjstva, nametala astma. Bolest ga je napadala bez milosti, i on joj se opirao, pokušavajući da radi sve što mu je ona zabranjivala: bavio se plivanjem, tenisom, biciklizmom i ragbijem.

Jedna od najpoučnijih političkih lekcija, u današnjem vremenu, bila bi da se sazna šta o sebi samima misle hiljade i hiljade muškaraca i žena širom sveta koji su u jednom trenutku držali Čeov portret na uzglavlju kreveta, iznad radnog stola ili u prostoriji u kojoj su primali prijatelje, a koji se sada smeju što su nekad verovali ili se pravili da veruju. Neki će reći da se život promenio, da je Če Gevara, pošto je izgubio svoj rat učinio da i mi izgubimo svoj, i da je stoga nepotrebno da plačemo poput deteta kome se prosulo mleko. Drugi priznaju da su se prepustili  modi vremena, onoj istoj zbog koje su puštali brade i kose, kao da je revolucija stvar frizure. Najiskreniji će priznati da ih srce boli, da imaju stalno osećanje griže savesti, kao da se njihov istinski život zaustavio i sada se opsesivno pitaju kuda da krenu bez ideala i nade, bez ideje o budućnosti koja daje nekakav smisao sadašnjosti.

Če Gevara je, ako se tako može reći, postojao pre nego što se rodio, Če Gevara, ako se tako nešto može tvrditi, nastavlja da postoji i nakon smrti. Zato što je Če Gevara drugo ime za ono najpravednije i najuzvišenije u ljudskom duhu. Ono što tako često živi zaspalo u nama. Ono što moramo da probudimo da bismo spoznali i naučili da mali korak svaki od nas priključi putu svih.“

 

Nelson Mandela

„Njegovi revolucionarni podvizi, uključujući naš kontinent, bili su takve veličine da čak ni zatvroska cenzura nije mogla da ih sakrije. Čeo život je inspiracija za svako ljudsko biće koje voli slobodu. Uvek ćemo poštovati sećanje na njega.“

Pola veka od masakra studenata u Meksiko Sitiju 1968

Drugog oktobra 1968 na Trgu triju kultura u glavnom gradu Meksika dogodio se masakr: policijske i vojne jedinice i specijalni bataljon „Olimpija“ okružili su okupljene studente i građane i otvorili vatru. Ni danas se ne zna tačan broj ubijenih i ranjenih. Meksička vlada u svom prvom izveštaju saopštila je da je bilo 20 poginulih. Mnogo godina kasnije, 1993. godine, Paco Ignacio Taibo II, koji je  bio na čelu Komisije za Istinu o tom događaju, je saopštio da je tog tragičnog popodneva ispaljeno 15000 hitaca iz raznog oružja i da je bilo više od 300 mrtvih, 700 ranjenih i 5000 uhapšenih studenata.

Deset dana nakon tog stravičnog masakra, Gustavo Diaz Ordaz, predsednik Meksika, otvorio je Olimpijske igre, simbol mira, druženja i prijateljstva mladih sportista iz čitavog sveta. U jednoj od izjava o svojoj ulozi u u onom što se dogodilo drugog oktobra rekao da se „oseća ponosnim što je te 1968. godine spasio zemlju“.

A evo šta je povodom tog istog događaja rekao pesnik Octavio Paz (koji je odmah po saznanju za masakr u Tlatelolku podneo ostavku na položaj meksičkog ambasadora u Indiji):

“Ono što se dogodilo 2. oktobra 1968 predstavljalo je, istovremeno, negaciju onoga što smo želeli da budemo još od Revolucije i potvrdu onoga što jesmo, od Konkiste, pa i pre. Može se reći da je to bilo jedno drugo lice Meksika ili, tačnije, jedno od njegovih lica. Skoro da ne moram da ponavljam da drugi Meksiko nije izvan, on je u nama: Ne možemo ga izvaditi a da se ne ozledimo. Taj Meksiko ćemo jednoga dana, ako uspemo da ga imenujemo i prepoznamo, uspeti i da preobrazimo: prestaće da bude utvara koja se uvlači u realnost i pretvara je u krvavu noćnu moru. Dvostruka realnost drugog oktobra 1968: on je jedna istorijska činjenica i simbolička predstava naše podzemne i nevidljive povesti. U stvari, grešim govoreći o predstavljanju, jer ono što se odvijalo pred našim očima bio je jedan obredni čin: žrtvovanje. Živeti istoriju kao obred naš je način da je prihvatimo; ako je za Špance Konkista bila podvig, za Indijance je to bila čovekova predstava kosmičke katastrofe. Između te dve krajnosti, podviga i obreda, oscilovala je senzibilnost i imaginacija Meksikanaca…

Istorija nas obavezuje da je živimo: ona je suština naših života i mesto naše smrti. Između njenog življenja i tumačenja zbivaju se naši životi. Tumačeći istoriju, živimo je: stvaramo je; živeći je, tumačimo je: svaki od naših činova njen je znak. Povest koju živimo je u napisanom; iz napisane, vidljive istorije moramo da pročitamo preobražaje i promene nevidljive istorije. To čitanje je dešifrovanje, prevođenje jednog prevoda: original nikada nećemo pročitati. Svaka verzija je privremena: tekst se menja neprestano (premda možda uvek kazuje isto) i otuda, s vremena na vreme, otpadaju jedne verzije u korist drugih koje su prethodno bile odbačene. Svako prevođenje je stvaralački čin: novi tekst.”

Elena Poniatowska, meksička književnica i novinar, objavila je 1971 godine knjigu Noć uTlatelolku (La Noche de Tlatelolco) u kojoj su sabrana svedočanstva učesnika događaja: studenata, radnika, profesora, službenika, vojnika i pripadnika državnog vrha… Knjiga je uzbudljivo, potresno i verodostojno svedočenje, jer ne privileguje samo jedan pogled, samo jednu interpretaciju, čime dodatno dobija na uverljivosti. Na ovom snimku, Elena govori danas, posle 50 godina o tom najtraumatičnijem događaju u novijoj istoriji Meksika.

https://www.youtube.com/watch?v=b1nuZfsWQxA&t=67s

Corte Internacional de Justicia Resolución de la demanda marítima de Bolivia contra Chile

Pío García

(El autor es economista y sociólogo. Fue embajador de Chile ante la R.F. de Yugoslavia y es actualmente cónsul honorario de su país en Serbia. Traducción del castellano por Marija Dimitrijević.)

Al publicarse estas líneas, la Corte Internacional de Justicia habrá dictado su sentencia, ayer lunes 1o. a las 3 p.m., sobre la demanda presentada por Bolivia contra Chile y caratulada: Obligación de negociar una salida al Océano Pacífico.

El origen histórico de la demanda boliviana se remonta a la Guerra del Pacífico (1879 – 1884), que opuso a Chile contra la alianza de Bolivia y Perú; tras la cual, en 1904, veinte años después de terminadas las hostilidades, se firmó entre Bolivia y Chile un Tratado de Paz y Amistad por el cual Bolivia transfirió a Chile „el dominio absoluto y perpetuo“ de su territorio con litoral y Chile se obligó a permitir a perpetuidad el „más amplio y libre derecho de tránsito comercial“ de Bolivia por su territorio y puertos del Pacífico, la construcción del ferrocarril Arica – La Paz, el financiamiento de una red ferroviaria en Bolivia, se hizo cargo de las obligaciones adeudadas por Bolivia y pagó además una suma considerable en efectivo.

Desde 1920, cuando solicitó a la Sociedad de las Naciones que se revisara el Tratado de 1904, solicitud que esta declaró inadmisible, Bolivia ha planteado reiteradamente su demanda marítima ante organizaciones y en foros internacionales; así como en distintos momentos ha sostenido intercambio de planteamientos diplomáticos y negociación directamente con Chile.

En la demanda planteada a la Corte, Bolivia requirió esta vez que „juzgue y declare que: a) Chile tiene la obligación de negociar con Bolivia en orden a alcanzar un acuerdo que otorgue a Bolivia un acceso completamente soberano al Océano Pacífico; b) Chile ha violado dicha obligación; c) Chile debe cumplir dicha obligación (…) dentro de un tiempo razonable y en forma efectiva, para conceder a Bolivia un acceso completamente soberano al Océano Pacifico.“

Chile presentó entonces una objeción preliminar sobre la competencia de la Corte para acoger la demanda de Bolivia, basándose en que la delimitación de fronteras entre ambos países quedó resuelta por el Tratado de 1904, y que el Pacto de Bogotá, suscrito en 1948, por el que se reconoce jurisdicción a la Corte, excluye que pudiera aplicarse „a los asuntos ya resueltos (…) o que se hallen regidos por acuerdos o tratados en vigencia en la fecha de la celebración del presente Pacto”.

La Corte desestimó la objeción planteada por Chile y se declaró competente para resolver la demanda; pero precisó a la vez: a) en términos que cita de la aclaración de Bolivia, „que no existe una disputa respecto de la validez del Tratado de Paz de 1904 y que no busca la revisión o anulación de ese Tratado en este juicio (…) la supuesta obligación de negociar existe de manera independiente de, y en paralelo a, el Tratado de Paz de 1904″; y b) en términos de la propia Corte: „Incluso asumiendo arguendo que la Corte decidiera que existe esa obligación, no sería tarea de la Corte predeterminar el resultado de cualquier negociación que tuviese lugar como consecuencia de esa obligación.“

Resuelta por la Corte la objeción preliminar, el juicio siguió su curso con la secuencia de Memoria, Contra Memoria, Réplica, Dúplica, y las correspondientes alegaciones orales.

Bolivia fundamenta su argumentación de que existe una obligación de negociar su acceso soberano al mar, y de que Chile habría incumplido tal obligación, en “acuerdos, práctica diplomática y una serie de declaraciones atribuibles a los más altos representantes (de Chile)”.

En numerosas ocasiones hubo en efecto tratativas directas sobre el requerimiento de la parte boliviana, y aún proposiciones de acuerdo que sin embargo no fructificaron; al tenor de un documento remitido hace años por Chile a Bolivia: „a la vez que preservando la situación jurídica establecida por el Tratado de Paz de 1904, Chile siempre ha estado dispuesto a considerar en negociaciones directas (…) la posibilidad de satisfacer tanto las aspiraciones de Bolivia como sus intereses propios (…) el Tratado (…) sólo puede modificarse mediante un acuerdo directo entre las partes“; y sostiene que no existe fundamento jurídico para la actual demanda boliviana, porque nunca ha asumido la obligación de negociar, ni en un tratado ni en declaraciones unilaterales, ni tampoco se puede afirmar que por los intercambios diplomáticos con Bolivia haya surgido una obligación jurídica.

                La Corte puede haber fallado ayer a favor de la demanda de Bolivia; por el contrario, dado la razón a Chile; o haber promulgado una sentencia de matices intermedios, que podría ir desde instar a las partes a atenerse a la Carta de Naciones Unidas („Las partes en una controversia (…) tratarán de buscarle solución, ante todo (por) medios pacíficos de su elección“, art. 33), hasta señalar determinados alcances sobre la negociación.

En cualquier caso, en la medida que se trata de la eventual modificación de un tratado internacional, la efectiva resolución de la demanda marítima de Bolivia no puede provenir sino de un acuerdo entre las partes, que podría facilitar la integración con conveniencias para ambos países, pero requiere condiciones de estabilidad, altura, responsabilidad y mesura políticas que no pueden dictaminarse, y en cuya ausencia el diferendo histórico se seguirá prolongando.