Латинска Америка: Идиосинкразија у фудбалу

                                                                                    пише: Пио Гарсија

 

Савремени фудбал настао је у Енглеској пре више од 150 година. Британска империја је тада већ имала поседе на свим континентима и острва у свим океанима: њихови бродови су крстарили морима, њихове посаде су распростирале игру у свакој луци у коју би пристајале, а британски становници га популаризовали у појединачним земљама.

У Латинској Америци први фудбалски клубови су никли у Аргентини (1875), Уругвају (1891), Чилеу (1892) и Бразилу (1902); и често су носили енглеска имена: River Plate и Бока Juniors, у Аргентини; Albion Football Club, у Уругвају; Wanderers из Сантјага и Rangers из Талке, у Чилеу; Флуминенсе Football Club, у Бразилу.

Од сâмог почетка, правила фудбала била су свуда иста, најпре регулисана од стране чисто британске организације International Football Association Board. Међутим, услови и правила игре су се временом мењали: обележавање терена, конструисање голова, лопта, системи игре, обележавање играча бројевима, њихова одећа и додатна опрема, измена играча током утакмице; укратко, све. Али сâма игра је остала иста; и то свуда, посебно откако се, овога пута један Француз, Жил Риме, заложио за стварање федерације ФИФА (баш тако, с мешавином француског и енглеског језика у свом називу Fédération Internationale de Football Association), која од 1904. године бди над њим, па зато, гдегод да се фудбал проширио, диљем планете, правила су свуда остала иста: тешко да би могла да се нађе још нека област у којој се примењују истоветна и јединствена планетарна правила; ФИФА је направила прави цивилизацијски подухват (толико, да је својевремено Риме био номинован за Нобелову награду за мир).

Прва међународна фудбалска утакмица у Латинској Америци одиграна је између Аргентине и Уругваја 1901. године. Прво светско првенство било је у Уругвају 1930. године, а Уругвај је био први светски шампион. Амерички куп (Copa America), који од 1916. године организује Јужноамеричка конфедерација, најстарији је шампионат националних селекција од свих који се тренутно играју у свету. Од осам

 

Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.

 

 

 

земаља које су до сада биле светски шампиони, три су јужноамеричке: поред Уругваја, још и Аргентина и Бразил; а њих три заједно су однеле победе на девет од двадесет и једног првенства одиграног до сада.

Баш као што има древне корене и светску пројекцију, јужноамерички фудбал такође има и свој сопствени идентитет. Због тога се дешава да иако су услови и правила игре свуда исти, да различити тимови развијају различите стилове (као на пример, Барселона и Реал Мадрид у последњих неколико година у Шпанији); исто тако, и националне селекције имају различите стилове (нпр. Италија и Енглеска, или Бразил и Уругвај); а постоје чак и регионалне разлике: јужноамерички фудбал се разликује од европског. Додуше, много је лакше констатовати да постоји разлика, а много компликованије објаснити у чему се она састоји, а још теже – због чега је до ње дошло.

По мом мишљењу, европски фудбал је много бржи, континуиран, више заснован на физичкој снази, са строжим судијама и приврженији систему игре сваког тима. Јужноамерички фудбал, с друге стране, има веће осцилације у ритму игре, више се заснива на појединачним способностима, и показује већу флексибилност у односу на било који систем који се примењује, и много је компликованији за суђење. Можда би чак могло да се каже да је европски фудбал склонији тактичким комбинацијама, а да је јужноамерички отворенији према личном ангажовању.

Постоји, такође, у фудбалу и оно што би могло да се назове идиосинкразијама: при чему се европске разликују од јужноамеричких. Зна се шта се подразумева под идиосинкразијом неког места или чак одређеног региона, а нарочито неке земље: то је скуп различитих обележја која се приписују целини. Међутим, с обзиром на његов уопштен ниво значења, сам концепт не може да буде прецизан, пошто не поседује стриктну ригорозност. Због чега се, у свакодневном животу користи само као приближна идеја о становницима појединачних земаља, као нека почетна претпоставка.

Е сад, ако идиосинкразије заиста указују на нешто, какве год да су појединачне разлике, остаје да се утврди на шта се односе и одакле долазе. Можда се ради о културном наслеђу. Међутим, те карактеристике су често дуготрајне, одржавају се као отисак припадника више генерација, дубље су од онога што може да се асимилира у само једној генерацији. Тако је то и са идиосинкразијом у фудбалу: могло би да се каже

 

 

на пример, у Европи, да Немачка и Енглеска играју мање-више одувек на исти начин; као што је у Јужној Америци, фудбал Бразила или онај који се игра у области Рио де ла Плата, односно у Аргентини и Уругвају, мање више исти од свог настанка у свакој од ових земаља.

На тај начин идеја о идиосинкразији може да се повеже са концептом колективног несвесног Карла Јунга, у односу на који Јунг тврди да одређене компоненте продужене културне трансмисије представљају неку врсту колективног памћења која се контекстуално преноси.

Eто докле све може да досегне идиосинкразија у фудбалу. ■