ОСЛУШНИ МЕ ОЧИМА, о поезији Сестре Хуане Инес од Крста, десете музе Мексика. Пише: Бранислав Прелевић

          Сор Хуана је живела у веку у коме су стварала велика имена шпанске књижевности: Сервантес, Лопе де Вега, Гонгора, Кеведо, Калдерон, Тирсо де Молина… За разлику од своје свештеничко-списатељске претходнице, Терезе Авилске, која је у својој седмој години пожелела са својим братом да побегне у свет да би постала мученица, да би се касније у својој двадесетој години закалуђерила, Хуана де Асбахе, ванбрачно рођена, тражи од своје мајке, у осмој години живота, да је упише на Универзитет, али је зато, по угледу на Терезу Авилску постала свештеница већ у својој деветнаестој години живота. Међу песницима свештеницима имала је више могућих узора. Могли су то бити фрај Луис де Леон, који је провео више година у тамници због сукоба са Црквом и Сан Хуан де ла Крус, поред Терезе Авилске. CánticoespiritualСан Хуана де ла Круса утицао је на многе песнике, па и на сор Хуану, својим духовним успоном ка савршенству. По угледу на све шпанске песнике и мексичка песникиња је такође потражила заштиту Цркве да би могла на миру да ствара. Њена искуства нису била животна већ књишка. То се види по разноврсности тема и мотива које је бирала и користила. У својој чувеној поеми Први сан угледала се на Гонгору, песника сложене и херметичне поезије, који је постао свештеник у својој 24 години живота. И док је Гонгора направио срећан спој култизма и концептизма, други значајни песник тога доба, Кеведо, језуита, био је непријатељ култизма а могло би се рећи и непријатељ жена јер их није описивао у неком лепом светлу. Калдеронов комад Живот је сан, кроз психолошку алегорију о избављењу од страсти путем разума, смиривао је немире многих писаца-свештеника. Једино Лопе де Вега није могао да трпи свештеничку одору дуже од годину дана али су зато његове Духовне и Световне риме утицале на све песнике који су се, као сор Хуана, окренули духовном животу.

Лирика сор Хуане, поготову љубавна, писана углавном у редондиљама и сонетима, а нарочито у песмама феминистичког призвука, имала је узоре у римској лирици, и у Гарсиласу де ла Веги и његовом додиру са италијанском културом. За песме у којима се сор Хуана борила за женска права били су јој узор песници који су живели и стварали далеко пре ње и који су здушно певали у одбрану жене. То су Хуан де ла Енсина и Бартоломе Торес Нааро. Аусонијево и хорацијевско CarpeDiem, collige, virgo, rosas, или савети младој девојци да ужива у лепотама свог младалачког доба, варирали су сви песници, од Гарсиласа, Гутиера де Сетине, Лопеа де Веге и Гонгоре као и чувену тему о пролазности живота која се обично завршава поентом која каже да је све „земља, дим, прах, ништавило, сенка“.

Наслов мог антологијског избора сор Хуанине поезије је стих из њене лире под бројем 211: Óyemeconlosojos. И на нашем и на шпанском као да извирују из овог стиха два велика сор Хуанина ока. Предисторија овог стиха води нас до Лопеа де Веге и његових стихова у којима варира тему мешања функција разних чула. Стихови Лопеа де Веге у преводу професора Владете Р. Кошутића, који је много учинио да се шпанска и латиноамеричка поезија приближе нашем читаоцу, гласе: „…јер ако зна тело очима да слуша, / онда душа жели слухом да посматра. // Слухом гледа љубав, чак и слава жива / кроз слух весели нас ил` мира нам не да. / Жеља за гледањем Љубав се назива. // Још више се слухом но очима гледа. / Ко се, не гледајућ у себе задуби, / пошто уздишући гледа, тај већ љуби“.

Бранећи права жена сор Хуана је бранила и саму љубав. Међутим, она је утврдила и чињеницу да уз љубав иде обично и љубомора. Танана осећања душе, милошта, идеје, беседништво, све је то према њеном мишљењу подложно глуми, једино љубомора не глуми свесно, чиме открива немоћ да се сакрије оно што одсликава праву природу човека или његове љубави. Учинке љубоморе сор Хуана је сликовито приказала примерима из митологије. Ниједан од поменутих митолошких ликова није успео да одглуми љубомору. У чему се огледа сор Хуанина борба за права жена ако не у њеном настојању да се открије тврдоглавост мушкараца и лаковерност жена. Ту тему је сестра Хуана нашла код Бартоломеа Торес Наара у његовим комедијама, Јустининој и Серафимској, затим код Хуана де ла Енсине у његовом делу Против оних који о женама лоше зборе, затим код Аларкона, а на латинском код Светог Августина.

У одбрану женске чистоте, лепоте и достојанства испевана је и чувена глоса у десетостисима под бројем 135 где сор Хуана саветује младу девојку да се не подаје било коме, да се случајно не превари и допусти да је као ружу „кида рука страна / рад лепоте с мирисима“ јер ће поред тога још и јадом бит скрхана. Сор Хуанина поезија открива праву природу жене. То још не значи да је она тиме описала праву природу себе као жене. До своје 19 године могла је да прати мене и меандрирања својих младалачких осећања. Разумевши природу таквих осећања она их је рационализовала и поетски уобличила. Немогуће је да није волела. Волела је, свакако, али је морала да крије та љубавна осећања због чега их је и претакала у поезију. То је био њен вентил. У њеној поезији оцртава се и психолошки портрет мушкарца, не само жене. Сор Хуана је ослушкивала свим чулима, било да је реч о слуху који гледа или о очима које слушају, као у лири под бројем 211 где су сва чула упрегнута у настојању да се љубављу победи и надвлада одсутност. Или као у лири под бројем 212 у којој оптужена и осуђена лирска јунакиња, речима које су нека врста заклетве, оправдава и доказује своју верност, да би на крају показала да је њена љубав надмоћнија од његове.

Немојмо рећи да је љубав жене тек понекад надмоћнија од мушке љубави. Она је надмоћнија увек јер је прати рађање, тај чудесни, прелепи мотив који је послужио сор Хуани да њиме поетски наслика порођајне муке саме уметности насупрот побачајне, предсрасудне природе догматских душа које осуђују све што је лепо, племенито и плодотворно.У својој романси под бројем 4 сор Хуана слика сву тајновитост, недокучност и сложеност љубави када каже: „Биће јој је недокучно / за реч којом људи зборе, / мада јој учинак видан, / њена бит се не зна што је“.

Захваљујући предусретљивости Двора и војводе од Мансере, који је, заједно са супругом Леонор, показивао изузетну наклоност према сестри Хуани, комисија састављена од 40 умних глава коначно је развејала сваку сумњу и уверила све у њену образованост и даровитост и прогласила је Десетом Музом Мексика. Критикујући нетрпељив став мушкараца изазвала је критичаре који су били против њене одбране жена. Њено Писмо достојно Атене (Cartaatenagórica) у коме износи свој суд о Проповеди пречасног Антонија Виејре открива сву оштрину полемике између ње и бискупа Мануела Фернандеса де Санта Круса који је објавио писмо заједно са својим одговором на неке сор Хуанине ставове. Бискуп је захтевао у свом писму да се сестра Хуана више посвети религиозним темама него световним. После своје друге посланице која представља одговор бискупу, она убедљиво брани своје мишљење о улози и положају свештенице-списатељице у односу на верске каноне. Улази у кризу и више не пише. Отада њена искуства постају сурово животна али откривају и сву њену племенитост: У време поплава и непогода разделила је све што је имала да би помогла напаћеном народу. Умрла је лечећи болесне од куге.

Врхунац сор Хуанине поезије је свакако њена поема Први сан испевана у песничкој форми званој силва где се смењују дужи и краћи метри, поема лавиринтске оркестрације звука и значења, коју је Октавио Паз прогласио најмисаонијом поемом мексичке поезије, у којој се говори о ходочашћу душе васељенским сферама у току сна. Сестра Хуана је писала ову поему по угледу на Гонгору и његове Самоће, са безбројним мотивима и инспирацијама. Инспирисала се и Атанасијусом Кирхером и његовим делима, нарочито делом MusurgiaUniversalis, и описима његових херметичких путовања, држећи се сама птоломејске традиције, о чему говори Октавио Паз у својој књизи есеја посвећеној овој песникињи, под насловом Сор Хуана Инес де ла Крус или Замке вере. Први сан има сличности са великим поемама светске поезије. Октавио Паз пореди Први сан са поемом мексичког песника Хосеа Горостисе Бескрајна смрт, чилеанског песника Ујдобра Алтасор, Валеријевом поемом Морнарско гробље и Малармеовом поемом Случај.

Сестра Хуана се доказивала сопственом даровитошћу, умношћу, виспреношћу духа. Као песникиња показала је да треба ценити традицију али јој не робовати већ стварати своју поетику. Писала је и позоришне комаде али по њима није толико позната као по својим сонетима, лирама, силвама, романсама и редондиљама. Њене стихове из чувене редондиље под бројем 92 са почетним стиховима који гласе: “Hombresneciosqueacusáis/ alamujer…“ („Глупи мушки што кудите/ жене, и то без разлога,…“) све Мексиканке знају напамет као што све Рускиње знају напамет Татјанино писмо Оњегину. Од свих критичара једино је Валбуена Прат негативно оценио феминистички настројене сор Хуанине редондиље тврдећи да је то најгоре од свега што је сестра Хуана написала. Имате пред собом те стихове у преводу па процените и просудите. Ни сама песникиња није сматрала нечим нарочитим своје стихове о чему говори у Прологу читаоцу. Али то је скромност једне песникиње-свештенице која је знала да су укуси разноразни као и убеђења и предубеђења. Једно је сигурно: да поезија сестре Хуане излази из оквира њеног времена. Нису се овом поезијом случајно бавили мексички песници као што су Амадо Нерво, Хавијер Виљаурутија и Октавио Паз. А код нас, бавио се њеном поезијом покојни професор др Владета Р. Кошутић у својој антологији Латиноамеричка лирика, још 1978. године. Затим Мирјана Божин, песникиња и преводилац, објављујући своје преводе сор Хуаниних песама по разним часописима, Александра Манчић, преводилац и есејиста, која се бавила и још увек бави сор Хуаниним писмима у књизи Писма о жени, и у текстовима објављеним у часопису Pro femina, и најзад, Коља Мићевић, преводилац с француског и шпанског, који је превео сор Хуанину поему Први сан 2012. године..

Рече сор Хуана: “Ако ли је живот кратак,/ чему толко знање вајно?“. Ми знамо да је вредело труда писати као што је она писала почев од десете године на латинском па све до краја, без трунке сумње у оно што је радила. И њен живот, од 1648. године до 1695. представљао је посвећеност духовним стварима. Двадесети век ју је извукао из заборава. У књизи Ослушни ме очима, у преводу моје маленкости, добили смо први превод антологијског избора њене поезије управо 2007. године, која је проглашена, од стране УНЕСКа, годином духовности. И ред је да се на достојан начин сетимо и данас, песникиње која је од свега изабрала посвећеност поезији, речи и Богу. Ова њена трострука посвећеност подсећа ме на сличну троструку посвећеност нашег врхунског песника Његоша. И његова Луча Микрокозма је такође путовање душе васељеном. Замишљам какав би то био диван пар: сестра Хуана и владика Раде, Петар Петровић Његош! Иако физички ванредно лепи, обоје су били духовно још лепши. Њена удаја и његова женидба могли су бити једино духовне природе.

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>