Латинска Америка: Идиосинкразија у фудбалу

                                                                                    пише: Пио Гарсија

 

Савремени фудбал настао је у Енглеској пре више од 150 година. Британска империја је тада већ имала поседе на свим континентима и острва у свим океанима: њихови бродови су крстарили морима, њихове посаде су распростирале игру у свакој луци у коју би пристајале, а британски становници га популаризовали у појединачним земљама.

У Латинској Америци први фудбалски клубови су никли у Аргентини (1875), Уругвају (1891), Чилеу (1892) и Бразилу (1902); и често су носили енглеска имена: River Plate и Бока Juniors, у Аргентини; Albion Football Club, у Уругвају; Wanderers из Сантјага и Rangers из Талке, у Чилеу; Флуминенсе Football Club, у Бразилу.

Од сâмог почетка, правила фудбала била су свуда иста, најпре регулисана од стране чисто британске организације International Football Association Board. Међутим, услови и правила игре су се временом мењали: обележавање терена, конструисање голова, лопта, системи игре, обележавање играча бројевима, њихова одећа и додатна опрема, измена играча током утакмице; укратко, све. Али сâма игра је остала иста; и то свуда, посебно откако се, овога пута један Француз, Жил Риме, заложио за стварање федерације ФИФА (баш тако, с мешавином француског и енглеског језика у свом називу Fédération Internationale de Football Association), која од 1904. године бди над њим, па зато, гдегод да се фудбал проширио, диљем планете, правила су свуда остала иста: тешко да би могла да се нађе још нека област у којој се примењују истоветна и јединствена планетарна правила; ФИФА је направила прави цивилизацијски подухват (толико, да је својевремено Риме био номинован за Нобелову награду за мир).

Прва међународна фудбалска утакмица у Латинској Америци одиграна је између Аргентине и Уругваја 1901. године. Прво светско првенство било је у Уругвају 1930. године, а Уругвај је био први светски шампион. Амерички куп (Copa America), који од 1916. године организује Јужноамеричка конфедерација, најстарији је шампионат националних селекција од свих који се тренутно играју у свету. Од осам

 

Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.

 

 

 

земаља које су до сада биле светски шампиони, три су јужноамеричке: поред Уругваја, још и Аргентина и Бразил; а њих три заједно су однеле победе на девет од двадесет и једног првенства одиграног до сада.

Баш као што има древне корене и светску пројекцију, јужноамерички фудбал такође има и свој сопствени идентитет. Због тога се дешава да иако су услови и правила игре свуда исти, да различити тимови развијају различите стилове (као на пример, Барселона и Реал Мадрид у последњих неколико година у Шпанији); исто тако, и националне селекције имају различите стилове (нпр. Италија и Енглеска, или Бразил и Уругвај); а постоје чак и регионалне разлике: јужноамерички фудбал се разликује од европског. Додуше, много је лакше констатовати да постоји разлика, а много компликованије објаснити у чему се она састоји, а још теже – због чега је до ње дошло.

По мом мишљењу, европски фудбал је много бржи, континуиран, више заснован на физичкој снази, са строжим судијама и приврженији систему игре сваког тима. Јужноамерички фудбал, с друге стране, има веће осцилације у ритму игре, више се заснива на појединачним способностима, и показује већу флексибилност у односу на било који систем који се примењује, и много је компликованији за суђење. Можда би чак могло да се каже да је европски фудбал склонији тактичким комбинацијама, а да је јужноамерички отворенији према личном ангажовању.

Постоји, такође, у фудбалу и оно што би могло да се назове идиосинкразијама: при чему се европске разликују од јужноамеричких. Зна се шта се подразумева под идиосинкразијом неког места или чак одређеног региона, а нарочито неке земље: то је скуп различитих обележја која се приписују целини. Међутим, с обзиром на његов уопштен ниво значења, сам концепт не може да буде прецизан, пошто не поседује стриктну ригорозност. Због чега се, у свакодневном животу користи само као приближна идеја о становницима појединачних земаља, као нека почетна претпоставка.

Е сад, ако идиосинкразије заиста указују на нешто, какве год да су појединачне разлике, остаје да се утврди на шта се односе и одакле долазе. Можда се ради о културном наслеђу. Међутим, те карактеристике су често дуготрајне, одржавају се као отисак припадника више генерација, дубље су од онога што може да се асимилира у само једној генерацији. Тако је то и са идиосинкразијом у фудбалу: могло би да се каже

 

 

на пример, у Европи, да Немачка и Енглеска играју мање-више одувек на исти начин; као што је у Јужној Америци, фудбал Бразила или онај који се игра у области Рио де ла Плата, односно у Аргентини и Уругвају, мање више исти од свог настанка у свакој од ових земаља.

На тај начин идеја о идиосинкразији може да се повеже са концептом колективног несвесног Карла Јунга, у односу на који Јунг тврди да одређене компоненте продужене културне трансмисије представљају неку врсту колективног памћења која се контекстуално преноси.

Eто докле све може да досегне идиосинкразија у фудбалу. ■

 

 

Пио Гарсија: Латинска Америка, далека, а блиска

Овде доносимо серију чланака Пија Гарсије о Чилеу, објављених у Илустрованој Политици, с ауторовим допуштењем. Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.

Када је по завршетку Другог светског рата створена Организација Уједињених Нација (ОУН) у њеном саставу је била педесет и једна оснивачка земља, међу којима је било двадесет латинско-америчких земаља, као и Југославија. Од тада, углавном као резултат деколонизације, распада СССР-а, Чехословачке као и Југославије, број држава чланица се попео на сто деведесет и три.
У ОУН-у, ради лакшег институционалног функционисања, земље су подељене у пет регионалних група (Африка / Латинска Америка и Кариби / Азијско-пацифичка група / Централна Европа / Западна Европа и остале земље), у оквиру којих се решавају различити проблеми везани за географску размештеност; као и инстанције задужене за консултације и координацију међу земљама појединих група везано за политичке одлуке као и да би евентуално могле да заједнички наступе приликом гласања. Највиши орган ОУН-а, Савет безбедности, поред пет сталних чланица (Кина, САД, Француска, Велика Британија и Русија) има и десет привремених чланица које се бирају сваке две године, међу којима су две земље из Латинске Америке.
Сâма по себи Организација Уједињених Нација представља стални форум за дискусије, дипломатско преговарање и доношење одлука на међународном плану. Њени основни циљеви су да бди над светским миром и безбедношћу, над поштовањем људских права и основних слобода и друштвено економским развојем. Поред сопствених оперативних органа који су надлежни за различита питања (избеглице, брига о деци, програми хране, животна средина), временом је створена и једна широка мрежа међувладиних организација надлежних за различите области, као што су: монетарна економија, пољопривредни развој, права запослених, брига о здрављу, атомска енергија, телекомуникације, индустријски
Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.
развој, интелектуална својина. Располаже такође и Међународним судом правде чија је главна функција решавање правних парница које подносе државе и давање правних савета међународним органима и агенцијама.
Све ово сам написао да бих истакао да принципи и систем ОУН-а у својој целини чине највишег чувара међународне сарадње, суживота и легалитета. Што наравно не значи да и даље има разлика, сукоба, ратова и војних интервенција који се намећу, изван и у очигледној супротности са свим овим што је напред речено, што изазива не само одбојност већ и смањено поверење у ефикасност система.
Одлука о бомбардовању Југославије, например, донета је унилатерално од стране Северноатлантског савеза (НАТО), без консултовања Савета безбедности; земље Латинске Америке у већини су се изјасниле против интервенције НАТО-а, а све оне које су имале дипломатска представништва у Београду (Аргентина, Бразил, Чиле, Куба, Мексико и Перу) нису прекидале са радом својих амбасада током седамдесет и осам дана колико је трајало бомбардовање; а онда је посредством ОУН-а учињен први корак који је касније довео до завршетка конфликта.
Неколико година касније, САД и друге земље које су биле за војну интервенцију у Ираку желеле су сагласност Савета безбедности, али нису могле да је добију: гласови Чилеа и Мексика, који су тада били чланови Савета, били су одлучни да спрече стварање наклоњене већине; председници две земље Латинске Америке су се договорили да делују заједно, па су негативно одговорили на личне позиве председника Сједињених Држава, а у случају Чилеа, и на позиве председника Шпаније и премијера Велике Британије.
Дакле, на међународном плану није толико важна физичка удаљеност која може да постоји између различитих земаља и региона, колико је важна блискост у њиховом размишљању.■

América Latina, ampliación y desarrollo

Pío García

A más del sistema de Naciones Unidas, desde el término de la segunda guerra mundial se han creado distintas instancias y organizaciones internacionales, principalmente en relación al comercio, la economía y la cooperación económica, las que en su propia evolución señalan las tendencias generales de acercamiento y acción en común de los distintos países.

Así por ejemplo la Organización Mundial del Comercio (OMC), establecida desde el inicio de 1995 con base en lo que fue antes el Acuerdo General sobre Aranceles Aduaneros y Comercio (GATT, por sus siglas en inglés). El GATT fue suscrito en 1947, inicialmente por veintitrés países, entre los cuales cuatro latinoamericanos: Brasil, Chile, Cuba y México; llegó a contar con 75 países miembros; y a partir de 1995 fue reemplazado por la OMC, creada con base en los países miembros del GATT más la Comunidad Europea (CE, que a su vez había reemplazado a la CEE, Comunidad Económica Europea, y que luego se integró en la UE), y cuenta actualmente con 164 países miembros, entre los cuales los veinte latinoamericanos y, a más de la UE, otros veinte países observadores (entre los cuales Serbia), que optan a incorporarse.

En términos generales, la OMC procura acuerdos multilaterales, que se constituyen en obligatorios para los países miembros, tendientes a la liberalización del comercio mundial mediante la reducción de aranceles y la disminución de cuotas restrictivas, la prohibición de carteles y de la competencia desleal (dumpings).

Tónica de ampliación

La evolución de las distintas instancias en el sentido de su progresiva ampliación ha sido también la tónica de lo que es ahora el Grupo de los 20(G-20), foro de diecinueve países más la UE en que se reúnen los jefes de Estado o de Gobierno, los presidentes de sus bancos centrales y sus ministros de finanzas, para considerar materias relacionadas con los países industrializados y las economías emergentes, o relativas al sistema financiero internacional y su estabilidad. En sus orígenes fue el G-7 (Alemania, Canadá, Estados Unidos, Francia, Italia, Japón y el Reino Unido) más Rusia (G-8), al que se agregó el G-5, constituido por dos países latinoamericanos, Brasil y México, en conjunto con China, India y Sudáfrica, para discutir con el G-8 planteamientos sobre economía mundial, desarrollo sustentable y cambio climático; más otros seis países: Arabia Saudita, Argentina, Australia, Corea del Sur, Indonesia y Turquía. Para calibrar la importancia del G-20, que de hecho ha reemplazado al G-8 y al G8+5, baste mencionar que en su conjunto representa dos tercios de la población mundial, el 85% del producto bruto global y el 75% del comercio internacional.

Hay también la instancia constituida por el BRICS, acrónimo formado por la inicial de los países participantes, Brasil, Rusia, India, China y Sudáfrica, todos de proyección continental por su gran territorio, población, cantidad de recursos naturales y, en los últimos años, crecimiento de su producto interno bruto (PIB) y de su participación en el comercio mundial; y del cual no forman parte México y Corea del Sur, que tienen características similares, porque son parte de la Organización para la Cooperación y el Desarrollo Económico (OCDE).

Una vida mejor

En un plano más general, la OCDE, integrada por 35 países (entre los cuales dos latinoamericanos, Chile y México), los que en conjunto representan el 80% del producto bruto mundial y el 70% del comercio internacional, tiene por objetivo coordinar políticas tanto económicas como sociales a fin de contribuir al crecimiento económico y el desarrollo social tanto de los países miembros como no miembros. Hace pocos días, la OCDE publicó, por ejemplo, su Estudio Económico de Chile 2018, en el que junto con mencionar algunos logros alcanzados en el país, señala que el bajo nivel de la productividad y la elevada desigualdad de los ingresos dificultan el acercamiento a los niveles de vida promedio de los países miembros de la OCDE, y recomienda distintas medidas y reformas estructurales para subsanar la situación actual, en especial respecto a la educación y el mercado laboral, así como señala también la necesidad de diversificar las exportaciones.

En síntesis, los veinte países de América Latina participan en la OMC; las tres mayores economías de América Latina, Argentina, Brasil y México forman parte del G-20; Brasil participa en el BRICS; y Chile y México son parte de la OCDE.

En fin, la realidad mundial es cada vez de mayor aproximación entre países y regiones, al margen de la cual es difícil suponer posibilidades de progreso. Implica a la vez la creación de distintas instancias de relación inter estatal, en general por sobre las posibilidadesde injerencia del común de las personas, pero de las cuales dependen sin embargo la realidad de sus propias vidas y las posibilidades de una vida mejor; el lema de la OCDE bien puede considerarse de validez general: Mejores políticas para una vida mejor.

El autor es economista y sociólogo. Fue embajador de Chile en la R.F. de Yugoslavia y es actualmente cónsul honorario de su país en Serbia. Traducción del castellano por Marija Dimitrijević.■

III Međunarodani miting solidarnosti sa Kubom

U organizaciji Društva za prijateljstvo „Bugarska – Kuba“ i Kubanskog instituta za prijateljstvo sa drugim narodima – ICAP u Sofiji je održan III Međunarodni miting solidarnosti sa Kubom zemalja Centralne i Istočne Evrope, od 17. do 19. novembra 2017. Još jednom su predstavnici iz ovih zemlja istakli prijateljstvo sa kubanskim narodom u njegovoj borbi za ostvarenje kubanskog socijalizma, u njegovim težnjama za napredak društva, za saradnju sa svim narodima sveta, posebno u nastojanjima za očuvanje mira u svetu i stvaranje stabilnijih i pravednijih međunarodnih odnosa.

Konferencija je radila u plenumu, a imala je i tri radne grupe, razmatrajući sledeće teme: međunarodnu podršku Kubi u njenim nastojanjima da okonča ekonomsku blokadu nametnutu pre više decenija od strane Sjedinjenih Američkih Država i za povratak okupirane teritorije Gvantanamo; razmatranje aktivnosti vezanih za rad na društvenim mrežama i drugim vidovima komunikacija, kao i načine kako da se mladi ljudi više privuku u pokrete solidarnosti sa Kubom.

Učesnici konferencije su odali počast i priznanje idejama i delu revolucionara i državnika Fidela Kastra Ruza koji je preminuo prošle godine. Takođe, odali su počast njegovom saborcu, revolucionaru Ernestu Če Gevari povodom pedesetogodišnjice od njegove smrti.

Na konferenciji su učestvovali predstavnici organizacija i društava prijateljstva iz 22 evropske zemlje i usvojili završni dokument, Deklaraciju konferencije. Iz Srbije je učestvovala sedmočlana delegacija Društva srpsko-kubanskog prijateljsva, Beograd. Uvek smo bili uz kubanski narod, posebno od formiranja savremene Kube do današnjeg vremena kada je prošle, 2016. izvojevan veliki uspeh u Generalnoj skupštini UN, kada jača saradnja Kube sa Evropskom unijom, dobija podršku zemjlja Azije, Afrike i Latinske Amerike i sl. Podržavali smo i podržavamo njenu borbu za potpunu normalizaciju odnosa sa Amerikom, ukidanje ekonomskih sankcija, za ztvaranje baze Gvantanamo i da se ta teritorija vrati pod njenu jurizdikciju, za borbu Kube protiv mešanja u njene unutrašnje poslove što je protivno Povelji UN i međunarodnom pravu. U današnjoj, veoma složenoj međunarodnoj situaciji važno je da se pozitivni trend podrške Kubi nastavi i posle dolaska nove administracije na čelo SAD. Nesumnjivo, poseban je problem baza Gvantanamo i nastojimo da sledimo politička i humanitarna načela kako bi doprineli rešavanju tog pitanja.

 

Dr A. Damian-Lakićević

ОСЛУШНИ МЕ ОЧИМА, о поезији Сестре Хуане Инес од Крста, десете музе Мексика. Пише: Бранислав Прелевић

          Сор Хуана је живела у веку у коме су стварала велика имена шпанске књижевности: Сервантес, Лопе де Вега, Гонгора, Кеведо, Калдерон, Тирсо де Молина… За разлику од своје свештеничко-списатељске претходнице, Терезе Авилске, која је у својој седмој години пожелела са својим братом да побегне у свет да би постала мученица, да би се касније у својој двадесетој години закалуђерила, Хуана де Асбахе, ванбрачно рођена, тражи од своје мајке, у осмој години живота, да је упише на Универзитет, али је зато, по угледу на Терезу Авилску постала свештеница већ у својој деветнаестој години живота. Међу песницима свештеницима имала је више могућих узора. Могли су то бити фрај Луис де Леон, који је провео више година у тамници због сукоба са Црквом и Сан Хуан де ла Крус, поред Терезе Авилске. CánticoespiritualСан Хуана де ла Круса утицао је на многе песнике, па и на сор Хуану, својим духовним успоном ка савршенству. По угледу на све шпанске песнике и мексичка песникиња је такође потражила заштиту Цркве да би могла на миру да ствара. Њена искуства нису била животна већ књишка. То се види по разноврсности тема и мотива које је бирала и користила. У својој чувеној поеми Први сан угледала се на Гонгору, песника сложене и херметичне поезије, који је постао свештеник у својој 24 години живота. И док је Гонгора направио срећан спој култизма и концептизма, други значајни песник тога доба, Кеведо, језуита, био је непријатељ култизма а могло би се рећи и непријатељ жена јер их није описивао у неком лепом светлу. Калдеронов комад Живот је сан, кроз психолошку алегорију о избављењу од страсти путем разума, смиривао је немире многих писаца-свештеника. Једино Лопе де Вега није могао да трпи свештеничку одору дуже од годину дана али су зато његове Духовне и Световне риме утицале на све песнике који су се, као сор Хуана, окренули духовном животу.

Лирика сор Хуане, поготову љубавна, писана углавном у редондиљама и сонетима, а нарочито у песмама феминистичког призвука, имала је узоре у римској лирици, и у Гарсиласу де ла Веги и његовом додиру са италијанском културом. За песме у којима се сор Хуана борила за женска права били су јој узор песници који су живели и стварали далеко пре ње и који су здушно певали у одбрану жене. То су Хуан де ла Енсина и Бартоломе Торес Нааро. Аусонијево и хорацијевско CarpeDiem, collige, virgo, rosas, или савети младој девојци да ужива у лепотама свог младалачког доба, варирали су сви песници, од Гарсиласа, Гутиера де Сетине, Лопеа де Веге и Гонгоре као и чувену тему о пролазности живота која се обично завршава поентом која каже да је све „земља, дим, прах, ништавило, сенка“.

Наслов мог антологијског избора сор Хуанине поезије је стих из њене лире под бројем 211: Óyemeconlosojos. И на нашем и на шпанском као да извирују из овог стиха два велика сор Хуанина ока. Предисторија овог стиха води нас до Лопеа де Веге и његових стихова у којима варира тему мешања функција разних чула. Стихови Лопеа де Веге у преводу професора Владете Р. Кошутића, који је много учинио да се шпанска и латиноамеричка поезија приближе нашем читаоцу, гласе: „…јер ако зна тело очима да слуша, / онда душа жели слухом да посматра. // Слухом гледа љубав, чак и слава жива / кроз слух весели нас ил` мира нам не да. / Жеља за гледањем Љубав се назива. // Још више се слухом но очима гледа. / Ко се, не гледајућ у себе задуби, / пошто уздишући гледа, тај већ љуби“.

Бранећи права жена сор Хуана је бранила и саму љубав. Међутим, она је утврдила и чињеницу да уз љубав иде обично и љубомора. Танана осећања душе, милошта, идеје, беседништво, све је то према њеном мишљењу подложно глуми, једино љубомора не глуми свесно, чиме открива немоћ да се сакрије оно што одсликава праву природу човека или његове љубави. Учинке љубоморе сор Хуана је сликовито приказала примерима из митологије. Ниједан од поменутих митолошких ликова није успео да одглуми љубомору. У чему се огледа сор Хуанина борба за права жена ако не у њеном настојању да се открије тврдоглавост мушкараца и лаковерност жена. Ту тему је сестра Хуана нашла код Бартоломеа Торес Наара у његовим комедијама, Јустининој и Серафимској, затим код Хуана де ла Енсине у његовом делу Против оних који о женама лоше зборе, затим код Аларкона, а на латинском код Светог Августина.

У одбрану женске чистоте, лепоте и достојанства испевана је и чувена глоса у десетостисима под бројем 135 где сор Хуана саветује младу девојку да се не подаје било коме, да се случајно не превари и допусти да је као ружу „кида рука страна / рад лепоте с мирисима“ јер ће поред тога још и јадом бит скрхана. Сор Хуанина поезија открива праву природу жене. То још не значи да је она тиме описала праву природу себе као жене. До своје 19 године могла је да прати мене и меандрирања својих младалачких осећања. Разумевши природу таквих осећања она их је рационализовала и поетски уобличила. Немогуће је да није волела. Волела је, свакако, али је морала да крије та љубавна осећања због чега их је и претакала у поезију. То је био њен вентил. У њеној поезији оцртава се и психолошки портрет мушкарца, не само жене. Сор Хуана је ослушкивала свим чулима, било да је реч о слуху који гледа или о очима које слушају, као у лири под бројем 211 где су сва чула упрегнута у настојању да се љубављу победи и надвлада одсутност. Или као у лири под бројем 212 у којој оптужена и осуђена лирска јунакиња, речима које су нека врста заклетве, оправдава и доказује своју верност, да би на крају показала да је њена љубав надмоћнија од његове.

Немојмо рећи да је љубав жене тек понекад надмоћнија од мушке љубави. Она је надмоћнија увек јер је прати рађање, тај чудесни, прелепи мотив који је послужио сор Хуани да њиме поетски наслика порођајне муке саме уметности насупрот побачајне, предсрасудне природе догматских душа које осуђују све што је лепо, племенито и плодотворно.У својој романси под бројем 4 сор Хуана слика сву тајновитост, недокучност и сложеност љубави када каже: „Биће јој је недокучно / за реч којом људи зборе, / мада јој учинак видан, / њена бит се не зна што је“.

Захваљујући предусретљивости Двора и војводе од Мансере, који је, заједно са супругом Леонор, показивао изузетну наклоност према сестри Хуани, комисија састављена од 40 умних глава коначно је развејала сваку сумњу и уверила све у њену образованост и даровитост и прогласила је Десетом Музом Мексика. Критикујући нетрпељив став мушкараца изазвала је критичаре који су били против њене одбране жена. Њено Писмо достојно Атене (Cartaatenagórica) у коме износи свој суд о Проповеди пречасног Антонија Виејре открива сву оштрину полемике између ње и бискупа Мануела Фернандеса де Санта Круса који је објавио писмо заједно са својим одговором на неке сор Хуанине ставове. Бискуп је захтевао у свом писму да се сестра Хуана више посвети религиозним темама него световним. После своје друге посланице која представља одговор бискупу, она убедљиво брани своје мишљење о улози и положају свештенице-списатељице у односу на верске каноне. Улази у кризу и више не пише. Отада њена искуства постају сурово животна али откривају и сву њену племенитост: У време поплава и непогода разделила је све што је имала да би помогла напаћеном народу. Умрла је лечећи болесне од куге.

Врхунац сор Хуанине поезије је свакако њена поема Први сан испевана у песничкој форми званој силва где се смењују дужи и краћи метри, поема лавиринтске оркестрације звука и значења, коју је Октавио Паз прогласио најмисаонијом поемом мексичке поезије, у којој се говори о ходочашћу душе васељенским сферама у току сна. Сестра Хуана је писала ову поему по угледу на Гонгору и његове Самоће, са безбројним мотивима и инспирацијама. Инспирисала се и Атанасијусом Кирхером и његовим делима, нарочито делом MusurgiaUniversalis, и описима његових херметичких путовања, држећи се сама птоломејске традиције, о чему говори Октавио Паз у својој књизи есеја посвећеној овој песникињи, под насловом Сор Хуана Инес де ла Крус или Замке вере. Први сан има сличности са великим поемама светске поезије. Октавио Паз пореди Први сан са поемом мексичког песника Хосеа Горостисе Бескрајна смрт, чилеанског песника Ујдобра Алтасор, Валеријевом поемом Морнарско гробље и Малармеовом поемом Случај.

Сестра Хуана се доказивала сопственом даровитошћу, умношћу, виспреношћу духа. Као песникиња показала је да треба ценити традицију али јој не робовати већ стварати своју поетику. Писала је и позоришне комаде али по њима није толико позната као по својим сонетима, лирама, силвама, романсама и редондиљама. Њене стихове из чувене редондиље под бројем 92 са почетним стиховима који гласе: “Hombresneciosqueacusáis/ alamujer…“ („Глупи мушки што кудите/ жене, и то без разлога,…“) све Мексиканке знају напамет као што све Рускиње знају напамет Татјанино писмо Оњегину. Од свих критичара једино је Валбуена Прат негативно оценио феминистички настројене сор Хуанине редондиље тврдећи да је то најгоре од свега што је сестра Хуана написала. Имате пред собом те стихове у преводу па процените и просудите. Ни сама песникиња није сматрала нечим нарочитим своје стихове о чему говори у Прологу читаоцу. Али то је скромност једне песникиње-свештенице која је знала да су укуси разноразни као и убеђења и предубеђења. Једно је сигурно: да поезија сестре Хуане излази из оквира њеног времена. Нису се овом поезијом случајно бавили мексички песници као што су Амадо Нерво, Хавијер Виљаурутија и Октавио Паз. А код нас, бавио се њеном поезијом покојни професор др Владета Р. Кошутић у својој антологији Латиноамеричка лирика, још 1978. године. Затим Мирјана Божин, песникиња и преводилац, објављујући своје преводе сор Хуаниних песама по разним часописима, Александра Манчић, преводилац и есејиста, која се бавила и још увек бави сор Хуаниним писмима у књизи Писма о жени, и у текстовима објављеним у часопису Pro femina, и најзад, Коља Мићевић, преводилац с француског и шпанског, који је превео сор Хуанину поему Први сан 2012. године..

Рече сор Хуана: “Ако ли је живот кратак,/ чему толко знање вајно?“. Ми знамо да је вредело труда писати као што је она писала почев од десете године на латинском па све до краја, без трунке сумње у оно што је радила. И њен живот, од 1648. године до 1695. представљао је посвећеност духовним стварима. Двадесети век ју је извукао из заборава. У књизи Ослушни ме очима, у преводу моје маленкости, добили смо први превод антологијског избора њене поезије управо 2007. године, која је проглашена, од стране УНЕСКа, годином духовности. И ред је да се на достојан начин сетимо и данас, песникиње која је од свега изабрала посвећеност поезији, речи и Богу. Ова њена трострука посвећеност подсећа ме на сличну троструку посвећеност нашег врхунског песника Његоша. И његова Луча Микрокозма је такође путовање душе васељеном. Замишљам какав би то био диван пар: сестра Хуана и владика Раде, Петар Петровић Његош! Иако физички ванредно лепи, обоје су били духовно још лепши. Њена удаја и његова женидба могли су бити једино духовне природе.

 

 

 

 

ПОВОДОМ СМРТИ ФИДЕЛА КАСТРА РУСА

Нека мала Куба, ма колико да је њено срце данас испуњено болом, буде истовремено и поносна, јер се цео слободарски и правдољубиви свет зауставио на тренутак да ода почаст Фиделу Кастру Русу, великом човеку и неприкосновеном вођи славне Кубанске револуције, борцу за једнакост и правду међу људима, доследном интернационалисти и једном од највећих бораца против империјализма у XX веку, такође и великом пријатељу нашег народа. Фидел је био државник јединствене снаге, човек широких идеја и јасних принципа, јединства речи и дела, отелотворење политике правде и праведности, револуционарности и хуманизма. Дао је цео живот за револуцију, и да се сто пута родио, сто пута би га дао.

Куба је географски мала земља, али њено је име у универзалној историји борбе за слободу исписано великим словима. Исписао га је народ Кубе борбом у којој су га предводили и давали му пример људи попут Хосе Мартија, Ернеста Геваре и Фидела Кастра.

Каже се да велики људи умиру два пута, једном када умру физички, други пут када умру њихове идеје. Фидел је умро, али његове идеје живе и даље у срцима људи који сањају исти сан о праведнијем и хуманијем друштву. Његово дело остаје историјски светионик за левицу и хуманизам у целом свету.

Hasta siempre, comandante, живећеш заувек у нашим срцима.

 

Роман Балвановић

Председник Југословенског удружења латиноамериканиста

ŽENA U VENECUELANSKOJ POEZIJI

Opštepoznato je da Venecuela ima ogromne količine nafte. Shodno tome, ima i veliki broj uzastopnih pobednica na konkursima za mis sveta u lepoti; kažemo „shodno nafti“, jer su i druge žene Kariba, kao npr. Kolumbijke, jednako zanosne lepotice. I poznato je, opet, da se zahvaljujući takvom bogatstvu, i doskorašnjem predsedniku Venecuele moglo da bitno odudara od protokolarnog političara. Drsko je Ugo Ćaves zamislio da to bogatsvo za promenu usmeri na narod, njegovo zdravlje i njegovo obrazovanje. Naravno, prvo je namirio sebe, ta i on je odista iz naroda, narodski čovek koji je, kao vojno lice, čak i vojsku ipak pridobio za stvar dotle potlačenih. Vojska je za vreme Ćavesovog predsednikovanja branila sirotinju i – opet, naravno – samog predsednika. Jer, njega su sve vreme tih njegovih smelih poduhvata i nekonvencionalnih poteza i izjava vrlo ćiftinski podrivali predstavnici tzv. slobodnog sveta koji su, u vidu trgovaca osnovnim potrepštinama, još više doprineli tome da u Venecueli godinama nije bilo ni toalet-papira na rafovima prodavnica, jer je i taj artikal sistematki sklanjan sa tržišta kako bi Ćavesu crkla krava. Pri tom, narod je sred sna o pravednijem društvu – donekle i na tragu velikog slobodara Latinske Amerike, Venecuelanca Simona Bolivara o kome je i Ivo Andrić pisao –  još jednom ispao sveukupna ovčica za šišanje.

          Latinska Amerika se okreće Paji Patku, ako je suditi na osnovu ishoda najnovijih izbora u Argentini. Odlazi Kristina Fernandes de Kiršner, kojoj su kod kuće prigovarali i zbog silnih silikona na usnama dok je najmudrije progovovarala u sedištu OUN-a, a Dilma Rusef iz Brazila ne stoji najčvršće nakon poraza čak i fudbalu, i to kao domaćin. Zove li se to zakonom akcije i reakcije, ili naprosto klatnom iznutra? Do odgovora koji među stručnjacima neće biti jedinstven ostaje nam poezija na sve strane, pa i u Venecueli.

          Znamo, dakle, da je Venecuela dodatno rastrzana, čak i između sebe, upravo zbog svog golemog bogatstva. Široj javnosti je, međutim, manje poznato da je književni pojam „magijski realizam“, koji se upravo vezuje za viziju jedne nesputane stvarnosti, i koji prvenstveno označava mogućnost samoniklog doprinosa pomenute književnosti umeću snivanja, zapravo prvi upotrebio Veneceulanac Arturo Uslar Pjetri, kad je govoreći o pripoveci 1948. zapisao da je za nju bitno da čovek sagleda kao tajnu okruženu realnim podacima. „Pesničko odgonetanje ili pesničko poricanje stvarnosti: ono što bi se u nedostatku druge reči moglo nazvati magijskim realizmom.“

          Sam taj pojam, “magijski realizam”, preuzet je inače iz slikarstva; tačnije, Uslar Pjetri ga je preuzeo iz jedne studije o likovnoj umetnosti u Evropi dvadesetih godina, i to na nemačkom. Poezija je tada, kao i dotle, u Venecueli pretežno putovala pešice u odnosu na prozu. Autostopom počinje da putuje tek od pojave Huana Sanćesa Pelaesa (1922 – 2003).

Pelaes se smatra začetnikom savremene venecuelanske poezije, i već svojom prvom knjigom pod naslovom Elena i elementi, zavređuje niz priznanja i počasti, bez kojih bi svejedno predstavljao repernu tačku hispanoameričke lirike, u ovom slučaju tesno povezane sa nadrealističkim rešenjima i iskoracima u umetnosti uopšte.

Svakako bi u sklopu letimičnog pogleda na nama uglavnom nepoznatu venecuelansku poezije uputno bilo pomenuti i imena Rafaela Kadenasa, koji u jednoj pesmi o ženi kaže kako je misija ljubavnika ga gori izvan puta, ili, iz sasvim ovog doba, Marije Antonijete Flores, koja ne samo da peva o ženi, ljubavi, bolu i bolesti tela i sveta, nego je zapravo i sama žena. Ali za ovu priliku čitaocima ovog pregleda, koji nikako ne bi da preraste u telefonski imenik, biće jednostavno predočeni stihovi jednog od najosebujnijih venecuelanskih pesnika, u svakom slučaju i više nego bujan, čije je ime Viktor Valera Mora (1935 – 1984). Valera Mora je zapravo najbolji predstavnik onog razdoblja nadanja oko čuvene ’68 diljem Zemljinog šara, nakon čega su mnogi drugi počeli da žive od zanosa i majica sa Čeovim likom; ne i za zanos. Reč Valere More nastavila je i bez nadoknade da zanosi:

                                   ČISTI ZANAT

Kako hoda žena koja je upravo vodila ljubav?

Na šta misli žena koja je upravo vodila ljubav?

Kako vidi lice drugih i kako drugi vide njeno lice? Koje je boje koža žene koja je upravo vodila ljubav?

Na koji način sedi žena koja je tek vodila ljubav?

Pozdraviće prijatelje

Misliće da u drugim zemljama pada sneg

Zapaliće i popušiće cigaretu

Naga, u kupatilu će okrenuti slavinu

hladne ili tople vode

Možda i jedne i druge

Kako kleči žena koja je upravo vodila ljubav?

Sanjaće da je sreća putovanje brodom

Vratiće se detinjstvu ili dalje od njega

Reke će preći, i brda, i doline, i domaće noći

I sa suncem na očima će spavati

Osvanuće tužna, vesela, vrtoglava

A lepo telo žene

ne bi ni pitomo, ni prijemčivo, ni pametno.

                                                            Silvija Monros Stojaković