Na godišnjicu smrti Ernesta Če Gevare

Ernesto Gevara   

„Za revolucionara ne postoji dublje iskustvo od iskustva ratovanja; ne radi se o izdvojenoj činjenici ubijanja, niti nošenja puške ili o vođenju borbe ove ili one vrste, već o sveukupnoj činjenici ratovanja… Mi govorimo jednim novim jezikom jer se krećemo znatno brže no što smo u stanju da mislimo i strukturišemo našu misao, u stalnom smo kretanju, a teorija napreduje veoma sporo, toliko sporo da pošto sam u retkim trenucima koje sam imao, napisao ovaj priručnik koji vam šaljem (reč je o knjizi Gerilski rat), vidim da on više za Kubu gotovo i da nije upotrebljiv… Stoga se plašim pokušaja da opišem ideologiju pokreta; kada bude objavljen, svi će misliti da je reč o delu napisanom mnogo godina ranije“. (iz pisma Ernestu Sabatu, 31. 05. 1963.)

„Ne pretendujem da sam okončao polemiku, još manje na papsklo aminovanje o tim i drugim protivrečnostima. Nažalost, do očiju većine našeg naroda, pa i mojih sopstvenih, mnogo više stiže apologetika sistema nego njegova kritika. To nam ne pomaže u radu i zato je celokupan naš napor usmeren na poziv na mišljenje, na pristupanje marksizmu koju ta gigantska misao zaslužuje. Stoga, što razmišljate, zahvaljujem vam na vašem pismu; to što se ne slažemo, manje je važno. Ako još neki put želite da mi nešto kažete, setite se da ja nisam učitelj; jedan sam od onih koji se danas bore da naprave novu Kubu. Ja sam imao sreću da proživim pored Fidela najteže trenutke kubanske revolucije i neke od najtragičnijih i najslavnijih iz svetske istorije borbe za slobodu. Otuda vi mene poznajete, a ja se ne sećam vašeg imena;  moglo je da bude obrnuto, samo što bih u tom slučaju, budući da nisam rođen ovde, ja vama pisao iz nekog udaljenog dela sveta gde bi me moja lutalačka priroda odvela.“ (Iz pisma jednom kubanskom saborcu, 14. 03. 1964.)

„Kubanac sam i Argentinac,  i neka se ne naljute uvažena gospoda iz Latinske Amerike, osećam se latinoameričkim patriotom, bilo koje zemlje Latinske Amerike, i spreman sam da, u času kada to bude potrebno, dam život za oslobođenje bilo koje od njenih zemalja, a da ne tražim ništa ni od koga, da ne zahtevam ništa, da ne izrabljujem nikoga.“ (Generalna skupština OUN, 11. 12. 1964.)

Fidel,

U ovom trenutku sećam se mnogih stvari, od kada sam te upoznao u kući Marije Antonije, kada si mi predložio da se pridružim, svih napetosti tokom priprema. Jednoga dana postavljeno je pitanje ko treba da bude obavešten u slučaju smrti, i realna mogućnost da se to dogodi sve nas je pogodila. Kasnije smo shvatili da je to istina, da se u revoluciji pobeđuje ili umire (ako je prava). Mnogi drugovi su pali na dugom putu ka pobedi.

Danas sve to ima manje dramatičan ton, jer smo zreliji, ali događaji se ponavljaju. Osećam da sam ispunio deo svoje dužnosti koja me je vezivala za kubansku revoluciju na njenom tlu, i opraštam se od trebe, drugova, tvoga naroda koji je postao i moj.

Dajem i formalno ostavku na moje funkcije u rukovodstvu stranke, na dužnost ministra, čin komandanta,  kubansko državljanstvo. Ništa me više pravno ne vezuje za Kubu. Jedine veze su druge prirode – one koje ne mogu biti raskinute, kao što mogu političke funkcije.

Preispitujući svoj dosadašnji život, verujem da sam radio dovoljno časno i posvećeno na konsolidovanju revolucionarne pobede. Moj jedini ozbiljan propust bio je što nisam imao više poverenja u tebe od prvih trenutaka u Sijera Maestre, i što nisam dovoljno brzo shvatio tvoje sposobnosti kao  vođe i revolucionara.

Proživeo sam veličanstvene dane, a uz tebe sam osetio ponos što pripadam našem narodu, tokom divnih, ali i tužnih dana raketne krize. Retko kada je neki državnik bio tako sjajan, kao što si tih dana bio ti. Takođe sam ponosan što sam te sledio bez oklevanja, što sam se poistovetio sa tvojim načinom razmišljanja i viđenja i procena opasnosti i principa.

Druge zemlje sveta sada traže pomoć mojih skromnih snaga. Ja mogu da uradim ono što je tebi uskraćeno, zbog tvoje odgovornosti na čelu Kube, i došlo je vreme da se rastanemo.

Znaš da to činim sa mešavinom radosti i tuge; ovde ostavljam svoje najčistije nade kao graditelj i najdraže među onima koje volim. Ostavljam narod koji me je primio kao sina. To me bolno pogađa. Veru koju si ti ulio nosim na nova ratišta, nosim revolucionarni duh mog naroda, i osećaj da spunjavam najsvetiju dužnost: da se borim protiv imperijalizma gde god on bio. To ublažava i leči čak i najdublje rane.

izjavljujem još jednom da oslobađam Kubu svake odgovornosti, osim one koja proističe iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod drugim nebom, moja poslednja misao biće upućena ovom narodu, a posebno tebi. Zahvalan sam ti za tvoje pouke i tvoj primer,  komu ću nastojati da ostanem veran do kraja.

Uvek sam se identifikovao sa spoljnom politikom naše revolucije, tako će i ostati. Gde god da sam, osećaću odgovornost što sam kubanski revolucionar, i tako ću se i ponašati. Nije mi žao što svojoj deci i ženi nisam ostavio ništa materijalno; srećan sam što je tako. Ne tražim za njih ništa, jer će im država obezbediti dovoljno za život i obrazovanje.

Imao bih mnogo toga još da kažem tebi,  i našem narodu, ali osećam da je to nepotrebno. Reči ne mogu da izraze ono što bih želeo, i ne vredi dalje trošiti hartiju.

Grlim te sa svim revolucionarnim žarom

Če
April 1, 1965.

 

 
Hulio Kortasar

Sinoć sam se vratio u Pariz iz Alžira. Tek sada sam, u mojoj kući, u stanju da pišem smisleno; tamo, nalazeći se u svetu u kojem se samo rad računao, pre kao u noćnoj mori, kupujući jedne novine za drugom, odbijajući da poverujem, pustio sam da protiču dani, proučavajući fotografije koje smo svi gledali, čitajući iste kablove i suočavajući se iz sat u sat sa sve težim pretpostavkama…. Želim da ti kažem da ne umem da pišem kada me nešto toliko boli; nisam, neću nikada biti profesionalni pisac spreman da prozivede ono što se od njega očekuje, što se od njega traži ili što on sam očajnički traži od sebe. Istina je da mi pisanje, danas i suočen sa ovim, izgleda najbanalnije od svih umetnosti, neka vrste skloništa, prikrivanja, zamena nezamenljivog. Če je mrtav i meni ne preostaje ništa drugo do ćutanje, ko zna do kada;.. Ovde u Parizu zatekao me kabl Lisandra Otera koji mi traži stopedeset reči za Kubu. Stopedeset reči, kao da neko može da ih izvuče iz džepa poput kovanica. Ne verujem da ću moći da ih napišem, prazan sam i suv, pao bih u retoriku. A to ne, to nikako…. Vidiš, tamo u Alžiru, okružen imbecilnim birokratama, u kancelariji u kojoj se sve odvijalo na uobičajen način, zatvarao sam se u kupatilo da bih plakao; morao sam da budem u kupatilu, shvataš, da bih bio sam, da bih mogao se suočim sa svojim bolom, a da ne narušim sveta pravila dobrog ponašanja u jednoj međunarodnoj organizaciji. Osećam stid zbog svega toga što ti pričam, zato što govorim o sebi, u večitom prvom licu jednine, a s druge strane, osećam se nemoćnim da bilo šta kažem o njemu. Zaćutaću stoga.

Primio si, verujem, poruku koji sam ti poslao pre tvoje. Bio je to jedini način da te zagrlim, tebe i Adelaidu, i sve prijatelje Doma Amerike (Casa de las Americas)… To je jedino što sam bio u stanju da uradim u tim prvim satima, to što je nastalo kao pesma… (Iz pisma Robertu Fernandes Retamaru, 29. 10. 1967.)

 

Če

Imao sam brata. Ne videsmo se nikada.

Ali nije bilo važno. Imao sam brata

koji je išao po brdima

dok sam ja spavao.

Voleo sam ga na svoj način

slušao njegov glas

sloobodan poput vode.

koračao ponekad

blizu njegove senke.

 

Ne videsmo se nikada

ali nije bilo važno.

Moj budni brat

dok sam ja spavao

moj brat pokazujući mi

skrivenu u noći

svoju izabranu zvezdu.

https://www.youtube.com/watch?v=njypdiuY3rU


Žan-Pol Sartrje upoznao Če Gevaru 1960. Te godine su on i Simon de Bovoar boravili na Kubi na poziv Fidela Kastra. Posle Čeove smrti, Sartr je rekao da „Če nije bio samo intelektualac, već i najpotpunije ljudsko biće našeg vremena“. U Nacionalnoj bibilioteci pronađen je jedan mali Sartrov tekst o Če Gevari.

Če Gevara

„On je to znao: taj novi čovek počinjao je život krajem. Znao je da je mrtvac na raspolaganju. Ubili su ga : on ne samo da je prihvatio taj rizik, bio ga je potpuno svestan. Taj mrtvac na raspolaganju izgubio je ženu, decu. Video je toliko stradanja da je više želeo da pobedi nego da preživi. Drugi su uživali u pobedi, on ne. Bio je suviše umoran. Ali taj zamor srca znak je jedne neverovatne moralne veličine. Mi otkrivamo našu čovečnost kada smo najbliži smrti i beznađu; on ju je pronašao u najtežim iskušenjima i i smrti. Mi smo sejali vetar, on oluju. Bio je čedo nasilja, ali je i u njemu, u svakom času, otkrivao svoju čovečnost. Postajali smo ljudi kroz njegova iskušenja. On je gradio svoju ljudskost kroz naša iskušenja.“

http://www.openculture.com/2014/09/photos-of-jean-paul-sartre-simone-de-beauvoir-hanging-with-che-guevara-in-cuba-1960.html

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/ff/Beauvoir_Sartre_-_Che_Guevara_-1960_-_Cuba.jpg

 

Žoze Saramago
„Mnogo pre nego što će postati Che, mladi Ernesto Guevara de la Serna, rođen jednog 14. juna, u argentinskom gradu Rosario, morao je da savlada ograničenja koja mu je, od najranijeg detinjstva, nametala astma. Bolest ga je napadala bez milosti, i on joj se opirao, pokušavajući da radi sve što mu je ona zabranjivala: bavio se plivanjem, tenisom, biciklizmom i ragbijem.

Jedna od najpoučnijih političkih lekcija, u današnjem vremenu, bila bi da se sazna šta o sebi samima misle hiljade i hiljade muškaraca i žena širom sveta koji su u jednom trenutku držali Čeov portret na uzglavlju kreveta, iznad radnog stola ili u prostoriji u kojoj su primali prijatelje, a koji se sada smeju što su nekad verovali ili se pravili da veruju. Neki će reći da se život promenio, da je Če Gevara, pošto je izgubio svoj rat učinio da i mi izgubimo svoj, i da je stoga nepotrebno da plačemo poput deteta kome se prosulo mleko. Drugi priznaju da su se prepustili  modi vremena, onoj istoj zbog koje su puštali brade i kose, kao da je revolucija stvar frizure. Najiskreniji će priznati da ih srce boli, da imaju stalno osećanje griže savesti, kao da se njihov istinski život zaustavio i sada se opsesivno pitaju kuda da krenu bez ideala i nade, bez ideje o budućnosti koja daje nekakav smisao sadašnjosti.

Če Gevara je, ako se tako može reći, postojao pre nego što se rodio, Če Gevara, ako se tako nešto može tvrditi, nastavlja da postoji i nakon smrti. Zato što je Če Gevara drugo ime za ono najpravednije i najuzvišenije u ljudskom duhu. Ono što tako često živi zaspalo u nama. Ono što moramo da probudimo da bismo spoznali i naučili da mali korak svaki od nas priključi putu svih.“

 

Nelson Mandela

„Njegovi revolucionarni podvizi, uključujući naš kontinent, bili su takve veličine da čak ni zatvroska cenzura nije mogla da ih sakrije. Čeo život je inspiracija za svako ljudsko biće koje voli slobodu. Uvek ćemo poštovati sećanje na njega.“

Pola veka od masakra studenata u Meksiko Sitiju 1968

Drugog oktobra 1968 na Trgu triju kultura u glavnom gradu Meksika dogodio se masakr: policijske i vojne jedinice i specijalni bataljon „Olimpija“ okružili su okupljene studente i građane i otvorili vatru. Ni danas se ne zna tačan broj ubijenih i ranjenih. Meksička vlada u svom prvom izveštaju saopštila je da je bilo 20 poginulih. Mnogo godina kasnije, 1993. godine, Paco Ignacio Taibo II, koji je  bio na čelu Komisije za Istinu o tom događaju, je saopštio da je tog tragičnog popodneva ispaljeno 15000 hitaca iz raznog oružja i da je bilo više od 300 mrtvih, 700 ranjenih i 5000 uhapšenih studenata.

Deset dana nakon tog stravičnog masakra, Gustavo Diaz Ordaz, predsednik Meksika, otvorio je Olimpijske igre, simbol mira, druženja i prijateljstva mladih sportista iz čitavog sveta. U jednoj od izjava o svojoj ulozi u u onom što se dogodilo drugog oktobra rekao da se „oseća ponosnim što je te 1968. godine spasio zemlju“.

A evo šta je povodom tog istog događaja rekao pesnik Octavio Paz (koji je odmah po saznanju za masakr u Tlatelolku podneo ostavku na položaj meksičkog ambasadora u Indiji):

“Ono što se dogodilo 2. oktobra 1968 predstavljalo je, istovremeno, negaciju onoga što smo želeli da budemo još od Revolucije i potvrdu onoga što jesmo, od Konkiste, pa i pre. Može se reći da je to bilo jedno drugo lice Meksika ili, tačnije, jedno od njegovih lica. Skoro da ne moram da ponavljam da drugi Meksiko nije izvan, on je u nama: Ne možemo ga izvaditi a da se ne ozledimo. Taj Meksiko ćemo jednoga dana, ako uspemo da ga imenujemo i prepoznamo, uspeti i da preobrazimo: prestaće da bude utvara koja se uvlači u realnost i pretvara je u krvavu noćnu moru. Dvostruka realnost drugog oktobra 1968: on je jedna istorijska činjenica i simbolička predstava naše podzemne i nevidljive povesti. U stvari, grešim govoreći o predstavljanju, jer ono što se odvijalo pred našim očima bio je jedan obredni čin: žrtvovanje. Živeti istoriju kao obred naš je način da je prihvatimo; ako je za Špance Konkista bila podvig, za Indijance je to bila čovekova predstava kosmičke katastrofe. Između te dve krajnosti, podviga i obreda, oscilovala je senzibilnost i imaginacija Meksikanaca…

Istorija nas obavezuje da je živimo: ona je suština naših života i mesto naše smrti. Između njenog življenja i tumačenja zbivaju se naši životi. Tumačeći istoriju, živimo je: stvaramo je; živeći je, tumačimo je: svaki od naših činova njen je znak. Povest koju živimo je u napisanom; iz napisane, vidljive istorije moramo da pročitamo preobražaje i promene nevidljive istorije. To čitanje je dešifrovanje, prevođenje jednog prevoda: original nikada nećemo pročitati. Svaka verzija je privremena: tekst se menja neprestano (premda možda uvek kazuje isto) i otuda, s vremena na vreme, otpadaju jedne verzije u korist drugih koje su prethodno bile odbačene. Svako prevođenje je stvaralački čin: novi tekst.”

Elena Poniatowska, meksička književnica i novinar, objavila je 1971 godine knjigu Noć uTlatelolku (La Noche de Tlatelolco) u kojoj su sabrana svedočanstva učesnika događaja: studenata, radnika, profesora, službenika, vojnika i pripadnika državnog vrha… Knjiga je uzbudljivo, potresno i verodostojno svedočenje, jer ne privileguje samo jedan pogled, samo jednu interpretaciju, čime dodatno dobija na uverljivosti. Na ovom snimku, Elena govori danas, posle 50 godina o tom najtraumatičnijem događaju u novijoj istoriji Meksika.

https://www.youtube.com/watch?v=b1nuZfsWQxA&t=67s

Corte Internacional de Justicia Resolución de la demanda marítima de Bolivia contra Chile

Pío García

(El autor es economista y sociólogo. Fue embajador de Chile ante la R.F. de Yugoslavia y es actualmente cónsul honorario de su país en Serbia. Traducción del castellano por Marija Dimitrijević.)

Al publicarse estas líneas, la Corte Internacional de Justicia habrá dictado su sentencia, ayer lunes 1o. a las 3 p.m., sobre la demanda presentada por Bolivia contra Chile y caratulada: Obligación de negociar una salida al Océano Pacífico.

El origen histórico de la demanda boliviana se remonta a la Guerra del Pacífico (1879 – 1884), que opuso a Chile contra la alianza de Bolivia y Perú; tras la cual, en 1904, veinte años después de terminadas las hostilidades, se firmó entre Bolivia y Chile un Tratado de Paz y Amistad por el cual Bolivia transfirió a Chile „el dominio absoluto y perpetuo“ de su territorio con litoral y Chile se obligó a permitir a perpetuidad el „más amplio y libre derecho de tránsito comercial“ de Bolivia por su territorio y puertos del Pacífico, la construcción del ferrocarril Arica – La Paz, el financiamiento de una red ferroviaria en Bolivia, se hizo cargo de las obligaciones adeudadas por Bolivia y pagó además una suma considerable en efectivo.

Desde 1920, cuando solicitó a la Sociedad de las Naciones que se revisara el Tratado de 1904, solicitud que esta declaró inadmisible, Bolivia ha planteado reiteradamente su demanda marítima ante organizaciones y en foros internacionales; así como en distintos momentos ha sostenido intercambio de planteamientos diplomáticos y negociación directamente con Chile.

En la demanda planteada a la Corte, Bolivia requirió esta vez que „juzgue y declare que: a) Chile tiene la obligación de negociar con Bolivia en orden a alcanzar un acuerdo que otorgue a Bolivia un acceso completamente soberano al Océano Pacífico; b) Chile ha violado dicha obligación; c) Chile debe cumplir dicha obligación (…) dentro de un tiempo razonable y en forma efectiva, para conceder a Bolivia un acceso completamente soberano al Océano Pacifico.“

Chile presentó entonces una objeción preliminar sobre la competencia de la Corte para acoger la demanda de Bolivia, basándose en que la delimitación de fronteras entre ambos países quedó resuelta por el Tratado de 1904, y que el Pacto de Bogotá, suscrito en 1948, por el que se reconoce jurisdicción a la Corte, excluye que pudiera aplicarse „a los asuntos ya resueltos (…) o que se hallen regidos por acuerdos o tratados en vigencia en la fecha de la celebración del presente Pacto”.

La Corte desestimó la objeción planteada por Chile y se declaró competente para resolver la demanda; pero precisó a la vez: a) en términos que cita de la aclaración de Bolivia, „que no existe una disputa respecto de la validez del Tratado de Paz de 1904 y que no busca la revisión o anulación de ese Tratado en este juicio (…) la supuesta obligación de negociar existe de manera independiente de, y en paralelo a, el Tratado de Paz de 1904″; y b) en términos de la propia Corte: „Incluso asumiendo arguendo que la Corte decidiera que existe esa obligación, no sería tarea de la Corte predeterminar el resultado de cualquier negociación que tuviese lugar como consecuencia de esa obligación.“

Resuelta por la Corte la objeción preliminar, el juicio siguió su curso con la secuencia de Memoria, Contra Memoria, Réplica, Dúplica, y las correspondientes alegaciones orales.

Bolivia fundamenta su argumentación de que existe una obligación de negociar su acceso soberano al mar, y de que Chile habría incumplido tal obligación, en “acuerdos, práctica diplomática y una serie de declaraciones atribuibles a los más altos representantes (de Chile)”.

En numerosas ocasiones hubo en efecto tratativas directas sobre el requerimiento de la parte boliviana, y aún proposiciones de acuerdo que sin embargo no fructificaron; al tenor de un documento remitido hace años por Chile a Bolivia: „a la vez que preservando la situación jurídica establecida por el Tratado de Paz de 1904, Chile siempre ha estado dispuesto a considerar en negociaciones directas (…) la posibilidad de satisfacer tanto las aspiraciones de Bolivia como sus intereses propios (…) el Tratado (…) sólo puede modificarse mediante un acuerdo directo entre las partes“; y sostiene que no existe fundamento jurídico para la actual demanda boliviana, porque nunca ha asumido la obligación de negociar, ni en un tratado ni en declaraciones unilaterales, ni tampoco se puede afirmar que por los intercambios diplomáticos con Bolivia haya surgido una obligación jurídica.

                La Corte puede haber fallado ayer a favor de la demanda de Bolivia; por el contrario, dado la razón a Chile; o haber promulgado una sentencia de matices intermedios, que podría ir desde instar a las partes a atenerse a la Carta de Naciones Unidas („Las partes en una controversia (…) tratarán de buscarle solución, ante todo (por) medios pacíficos de su elección“, art. 33), hasta señalar determinados alcances sobre la negociación.

En cualquier caso, en la medida que se trata de la eventual modificación de un tratado internacional, la efectiva resolución de la demanda marítima de Bolivia no puede provenir sino de un acuerdo entre las partes, que podría facilitar la integración con conveniencias para ambos países, pero requiere condiciones de estabilidad, altura, responsabilidad y mesura políticas que no pueden dictaminarse, y en cuya ausencia el diferendo histórico se seguirá prolongando.

Латинска Америка: Идиосинкразија у фудбалу

                                                                                    пише: Пио Гарсија

 

Савремени фудбал настао је у Енглеској пре више од 150 година. Британска империја је тада већ имала поседе на свим континентима и острва у свим океанима: њихови бродови су крстарили морима, њихове посаде су распростирале игру у свакој луци у коју би пристајале, а британски становници га популаризовали у појединачним земљама.

У Латинској Америци први фудбалски клубови су никли у Аргентини (1875), Уругвају (1891), Чилеу (1892) и Бразилу (1902); и често су носили енглеска имена: River Plate и Бока Juniors, у Аргентини; Albion Football Club, у Уругвају; Wanderers из Сантјага и Rangers из Талке, у Чилеу; Флуминенсе Football Club, у Бразилу.

Од сâмог почетка, правила фудбала била су свуда иста, најпре регулисана од стране чисто британске организације International Football Association Board. Међутим, услови и правила игре су се временом мењали: обележавање терена, конструисање голова, лопта, системи игре, обележавање играча бројевима, њихова одећа и додатна опрема, измена играча током утакмице; укратко, све. Али сâма игра је остала иста; и то свуда, посебно откако се, овога пута један Француз, Жил Риме, заложио за стварање федерације ФИФА (баш тако, с мешавином француског и енглеског језика у свом називу Fédération Internationale de Football Association), која од 1904. године бди над њим, па зато, гдегод да се фудбал проширио, диљем планете, правила су свуда остала иста: тешко да би могла да се нађе још нека област у којој се примењују истоветна и јединствена планетарна правила; ФИФА је направила прави цивилизацијски подухват (толико, да је својевремено Риме био номинован за Нобелову награду за мир).

Прва међународна фудбалска утакмица у Латинској Америци одиграна је између Аргентине и Уругваја 1901. године. Прво светско првенство било је у Уругвају 1930. године, а Уругвај је био први светски шампион. Амерички куп (Copa America), који од 1916. године организује Јужноамеричка конфедерација, најстарији је шампионат националних селекција од свих који се тренутно играју у свету. Од осам

 

Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.

 

 

 

земаља које су до сада биле светски шампиони, три су јужноамеричке: поред Уругваја, још и Аргентина и Бразил; а њих три заједно су однеле победе на девет од двадесет и једног првенства одиграног до сада.

Баш као што има древне корене и светску пројекцију, јужноамерички фудбал такође има и свој сопствени идентитет. Због тога се дешава да иако су услови и правила игре свуда исти, да различити тимови развијају различите стилове (као на пример, Барселона и Реал Мадрид у последњих неколико година у Шпанији); исто тако, и националне селекције имају различите стилове (нпр. Италија и Енглеска, или Бразил и Уругвај); а постоје чак и регионалне разлике: јужноамерички фудбал се разликује од европског. Додуше, много је лакше констатовати да постоји разлика, а много компликованије објаснити у чему се она састоји, а још теже – због чега је до ње дошло.

По мом мишљењу, европски фудбал је много бржи, континуиран, више заснован на физичкој снази, са строжим судијама и приврженији систему игре сваког тима. Јужноамерички фудбал, с друге стране, има веће осцилације у ритму игре, више се заснива на појединачним способностима, и показује већу флексибилност у односу на било који систем који се примењује, и много је компликованији за суђење. Можда би чак могло да се каже да је европски фудбал склонији тактичким комбинацијама, а да је јужноамерички отворенији према личном ангажовању.

Постоји, такође, у фудбалу и оно што би могло да се назове идиосинкразијама: при чему се европске разликују од јужноамеричких. Зна се шта се подразумева под идиосинкразијом неког места или чак одређеног региона, а нарочито неке земље: то је скуп различитих обележја која се приписују целини. Међутим, с обзиром на његов уопштен ниво значења, сам концепт не може да буде прецизан, пошто не поседује стриктну ригорозност. Због чега се, у свакодневном животу користи само као приближна идеја о становницима појединачних земаља, као нека почетна претпоставка.

Е сад, ако идиосинкразије заиста указују на нешто, какве год да су појединачне разлике, остаје да се утврди на шта се односе и одакле долазе. Можда се ради о културном наслеђу. Међутим, те карактеристике су често дуготрајне, одржавају се као отисак припадника више генерација, дубље су од онога што може да се асимилира у само једној генерацији. Тако је то и са идиосинкразијом у фудбалу: могло би да се каже

 

 

на пример, у Европи, да Немачка и Енглеска играју мање-више одувек на исти начин; као што је у Јужној Америци, фудбал Бразила или онај који се игра у области Рио де ла Плата, односно у Аргентини и Уругвају, мање више исти од свог настанка у свакој од ових земаља.

На тај начин идеја о идиосинкразији може да се повеже са концептом колективног несвесног Карла Јунга, у односу на који Јунг тврди да одређене компоненте продужене културне трансмисије представљају неку врсту колективног памћења која се контекстуално преноси.

Eто докле све може да досегне идиосинкразија у фудбалу. ■

 

 

Пио Гарсија: Латинска Америка, далека, а блиска

Овде доносимо серију чланака Пија Гарсије о Чилеу, објављених у Илустрованој Политици, с ауторовим допуштењем. Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.

Када је по завршетку Другог светског рата створена Организација Уједињених Нација (ОУН) у њеном саставу је била педесет и једна оснивачка земља, међу којима је било двадесет латинско-америчких земаља, као и Југославија. Од тада, углавном као резултат деколонизације, распада СССР-а, Чехословачке као и Југославије, број држава чланица се попео на сто деведесет и три.
У ОУН-у, ради лакшег институционалног функционисања, земље су подељене у пет регионалних група (Африка / Латинска Америка и Кариби / Азијско-пацифичка група / Централна Европа / Западна Европа и остале земље), у оквиру којих се решавају различити проблеми везани за географску размештеност; као и инстанције задужене за консултације и координацију међу земљама појединих група везано за политичке одлуке као и да би евентуално могле да заједнички наступе приликом гласања. Највиши орган ОУН-а, Савет безбедности, поред пет сталних чланица (Кина, САД, Француска, Велика Британија и Русија) има и десет привремених чланица које се бирају сваке две године, међу којима су две земље из Латинске Америке.
Сâма по себи Организација Уједињених Нација представља стални форум за дискусије, дипломатско преговарање и доношење одлука на међународном плану. Њени основни циљеви су да бди над светским миром и безбедношћу, над поштовањем људских права и основних слобода и друштвено економским развојем. Поред сопствених оперативних органа који су надлежни за различита питања (избеглице, брига о деци, програми хране, животна средина), временом је створена и једна широка мрежа међувладиних организација надлежних за различите области, као што су: монетарна економија, пољопривредни развој, права запослених, брига о здрављу, атомска енергија, телекомуникације, индустријски
Аутор је економиста и социолог. Био је амбасадор Чилеа у СР Југославији, а сада је почасни конзул своје земље у Србији. Превод са шпанског: Марија Димитријевић.
развој, интелектуална својина. Располаже такође и Међународним судом правде чија је главна функција решавање правних парница које подносе државе и давање правних савета међународним органима и агенцијама.
Све ово сам написао да бих истакао да принципи и систем ОУН-а у својој целини чине највишег чувара међународне сарадње, суживота и легалитета. Што наравно не значи да и даље има разлика, сукоба, ратова и војних интервенција који се намећу, изван и у очигледној супротности са свим овим што је напред речено, што изазива не само одбојност већ и смањено поверење у ефикасност система.
Одлука о бомбардовању Југославије, например, донета је унилатерално од стране Северноатлантског савеза (НАТО), без консултовања Савета безбедности; земље Латинске Америке у већини су се изјасниле против интервенције НАТО-а, а све оне које су имале дипломатска представништва у Београду (Аргентина, Бразил, Чиле, Куба, Мексико и Перу) нису прекидале са радом својих амбасада током седамдесет и осам дана колико је трајало бомбардовање; а онда је посредством ОУН-а учињен први корак који је касније довео до завршетка конфликта.
Неколико година касније, САД и друге земље које су биле за војну интервенцију у Ираку желеле су сагласност Савета безбедности, али нису могле да је добију: гласови Чилеа и Мексика, који су тада били чланови Савета, били су одлучни да спрече стварање наклоњене већине; председници две земље Латинске Америке су се договорили да делују заједно, па су негативно одговорили на личне позиве председника Сједињених Држава, а у случају Чилеа, и на позиве председника Шпаније и премијера Велике Британије.
Дакле, на међународном плану није толико важна физичка удаљеност која може да постоји између различитих земаља и региона, колико је важна блискост у њиховом размишљању.■

América Latina, ampliación y desarrollo

Pío García

A más del sistema de Naciones Unidas, desde el término de la segunda guerra mundial se han creado distintas instancias y organizaciones internacionales, principalmente en relación al comercio, la economía y la cooperación económica, las que en su propia evolución señalan las tendencias generales de acercamiento y acción en común de los distintos países.

Así por ejemplo la Organización Mundial del Comercio (OMC), establecida desde el inicio de 1995 con base en lo que fue antes el Acuerdo General sobre Aranceles Aduaneros y Comercio (GATT, por sus siglas en inglés). El GATT fue suscrito en 1947, inicialmente por veintitrés países, entre los cuales cuatro latinoamericanos: Brasil, Chile, Cuba y México; llegó a contar con 75 países miembros; y a partir de 1995 fue reemplazado por la OMC, creada con base en los países miembros del GATT más la Comunidad Europea (CE, que a su vez había reemplazado a la CEE, Comunidad Económica Europea, y que luego se integró en la UE), y cuenta actualmente con 164 países miembros, entre los cuales los veinte latinoamericanos y, a más de la UE, otros veinte países observadores (entre los cuales Serbia), que optan a incorporarse.

En términos generales, la OMC procura acuerdos multilaterales, que se constituyen en obligatorios para los países miembros, tendientes a la liberalización del comercio mundial mediante la reducción de aranceles y la disminución de cuotas restrictivas, la prohibición de carteles y de la competencia desleal (dumpings).

Tónica de ampliación

La evolución de las distintas instancias en el sentido de su progresiva ampliación ha sido también la tónica de lo que es ahora el Grupo de los 20(G-20), foro de diecinueve países más la UE en que se reúnen los jefes de Estado o de Gobierno, los presidentes de sus bancos centrales y sus ministros de finanzas, para considerar materias relacionadas con los países industrializados y las economías emergentes, o relativas al sistema financiero internacional y su estabilidad. En sus orígenes fue el G-7 (Alemania, Canadá, Estados Unidos, Francia, Italia, Japón y el Reino Unido) más Rusia (G-8), al que se agregó el G-5, constituido por dos países latinoamericanos, Brasil y México, en conjunto con China, India y Sudáfrica, para discutir con el G-8 planteamientos sobre economía mundial, desarrollo sustentable y cambio climático; más otros seis países: Arabia Saudita, Argentina, Australia, Corea del Sur, Indonesia y Turquía. Para calibrar la importancia del G-20, que de hecho ha reemplazado al G-8 y al G8+5, baste mencionar que en su conjunto representa dos tercios de la población mundial, el 85% del producto bruto global y el 75% del comercio internacional.

Hay también la instancia constituida por el BRICS, acrónimo formado por la inicial de los países participantes, Brasil, Rusia, India, China y Sudáfrica, todos de proyección continental por su gran territorio, población, cantidad de recursos naturales y, en los últimos años, crecimiento de su producto interno bruto (PIB) y de su participación en el comercio mundial; y del cual no forman parte México y Corea del Sur, que tienen características similares, porque son parte de la Organización para la Cooperación y el Desarrollo Económico (OCDE).

Una vida mejor

En un plano más general, la OCDE, integrada por 35 países (entre los cuales dos latinoamericanos, Chile y México), los que en conjunto representan el 80% del producto bruto mundial y el 70% del comercio internacional, tiene por objetivo coordinar políticas tanto económicas como sociales a fin de contribuir al crecimiento económico y el desarrollo social tanto de los países miembros como no miembros. Hace pocos días, la OCDE publicó, por ejemplo, su Estudio Económico de Chile 2018, en el que junto con mencionar algunos logros alcanzados en el país, señala que el bajo nivel de la productividad y la elevada desigualdad de los ingresos dificultan el acercamiento a los niveles de vida promedio de los países miembros de la OCDE, y recomienda distintas medidas y reformas estructurales para subsanar la situación actual, en especial respecto a la educación y el mercado laboral, así como señala también la necesidad de diversificar las exportaciones.

En síntesis, los veinte países de América Latina participan en la OMC; las tres mayores economías de América Latina, Argentina, Brasil y México forman parte del G-20; Brasil participa en el BRICS; y Chile y México son parte de la OCDE.

En fin, la realidad mundial es cada vez de mayor aproximación entre países y regiones, al margen de la cual es difícil suponer posibilidades de progreso. Implica a la vez la creación de distintas instancias de relación inter estatal, en general por sobre las posibilidadesde injerencia del común de las personas, pero de las cuales dependen sin embargo la realidad de sus propias vidas y las posibilidades de una vida mejor; el lema de la OCDE bien puede considerarse de validez general: Mejores políticas para una vida mejor.

El autor es economista y sociólogo. Fue embajador de Chile en la R.F. de Yugoslavia y es actualmente cónsul honorario de su país en Serbia. Traducción del castellano por Marija Dimitrijević.■

III Međunarodani miting solidarnosti sa Kubom

U organizaciji Društva za prijateljstvo „Bugarska – Kuba“ i Kubanskog instituta za prijateljstvo sa drugim narodima – ICAP u Sofiji je održan III Međunarodni miting solidarnosti sa Kubom zemalja Centralne i Istočne Evrope, od 17. do 19. novembra 2017. Još jednom su predstavnici iz ovih zemlja istakli prijateljstvo sa kubanskim narodom u njegovoj borbi za ostvarenje kubanskog socijalizma, u njegovim težnjama za napredak društva, za saradnju sa svim narodima sveta, posebno u nastojanjima za očuvanje mira u svetu i stvaranje stabilnijih i pravednijih međunarodnih odnosa.

Konferencija je radila u plenumu, a imala je i tri radne grupe, razmatrajući sledeće teme: međunarodnu podršku Kubi u njenim nastojanjima da okonča ekonomsku blokadu nametnutu pre više decenija od strane Sjedinjenih Američkih Država i za povratak okupirane teritorije Gvantanamo; razmatranje aktivnosti vezanih za rad na društvenim mrežama i drugim vidovima komunikacija, kao i načine kako da se mladi ljudi više privuku u pokrete solidarnosti sa Kubom.

Učesnici konferencije su odali počast i priznanje idejama i delu revolucionara i državnika Fidela Kastra Ruza koji je preminuo prošle godine. Takođe, odali su počast njegovom saborcu, revolucionaru Ernestu Če Gevari povodom pedesetogodišnjice od njegove smrti.

Na konferenciji su učestvovali predstavnici organizacija i društava prijateljstva iz 22 evropske zemlje i usvojili završni dokument, Deklaraciju konferencije. Iz Srbije je učestvovala sedmočlana delegacija Društva srpsko-kubanskog prijateljsva, Beograd. Uvek smo bili uz kubanski narod, posebno od formiranja savremene Kube do današnjeg vremena kada je prošle, 2016. izvojevan veliki uspeh u Generalnoj skupštini UN, kada jača saradnja Kube sa Evropskom unijom, dobija podršku zemjlja Azije, Afrike i Latinske Amerike i sl. Podržavali smo i podržavamo njenu borbu za potpunu normalizaciju odnosa sa Amerikom, ukidanje ekonomskih sankcija, za ztvaranje baze Gvantanamo i da se ta teritorija vrati pod njenu jurizdikciju, za borbu Kube protiv mešanja u njene unutrašnje poslove što je protivno Povelji UN i međunarodnom pravu. U današnjoj, veoma složenoj međunarodnoj situaciji važno je da se pozitivni trend podrške Kubi nastavi i posle dolaska nove administracije na čelo SAD. Nesumnjivo, poseban je problem baza Gvantanamo i nastojimo da sledimo politička i humanitarna načela kako bi doprineli rešavanju tog pitanja.

 

Dr A. Damian-Lakićević

ОСЛУШНИ МЕ ОЧИМА, о поезији Сестре Хуане Инес од Крста, десете музе Мексика. Пише: Бранислав Прелевић

          Сор Хуана је живела у веку у коме су стварала велика имена шпанске књижевности: Сервантес, Лопе де Вега, Гонгора, Кеведо, Калдерон, Тирсо де Молина… За разлику од своје свештеничко-списатељске претходнице, Терезе Авилске, која је у својој седмој години пожелела са својим братом да побегне у свет да би постала мученица, да би се касније у својој двадесетој години закалуђерила, Хуана де Асбахе, ванбрачно рођена, тражи од своје мајке, у осмој години живота, да је упише на Универзитет, али је зато, по угледу на Терезу Авилску постала свештеница већ у својој деветнаестој години живота. Међу песницима свештеницима имала је више могућих узора. Могли су то бити фрај Луис де Леон, који је провео више година у тамници због сукоба са Црквом и Сан Хуан де ла Крус, поред Терезе Авилске. CánticoespiritualСан Хуана де ла Круса утицао је на многе песнике, па и на сор Хуану, својим духовним успоном ка савршенству. По угледу на све шпанске песнике и мексичка песникиња је такође потражила заштиту Цркве да би могла на миру да ствара. Њена искуства нису била животна већ књишка. То се види по разноврсности тема и мотива које је бирала и користила. У својој чувеној поеми Први сан угледала се на Гонгору, песника сложене и херметичне поезије, који је постао свештеник у својој 24 години живота. И док је Гонгора направио срећан спој култизма и концептизма, други значајни песник тога доба, Кеведо, језуита, био је непријатељ култизма а могло би се рећи и непријатељ жена јер их није описивао у неком лепом светлу. Калдеронов комад Живот је сан, кроз психолошку алегорију о избављењу од страсти путем разума, смиривао је немире многих писаца-свештеника. Једино Лопе де Вега није могао да трпи свештеничку одору дуже од годину дана али су зато његове Духовне и Световне риме утицале на све песнике који су се, као сор Хуана, окренули духовном животу.

Лирика сор Хуане, поготову љубавна, писана углавном у редондиљама и сонетима, а нарочито у песмама феминистичког призвука, имала је узоре у римској лирици, и у Гарсиласу де ла Веги и његовом додиру са италијанском културом. За песме у којима се сор Хуана борила за женска права били су јој узор песници који су живели и стварали далеко пре ње и који су здушно певали у одбрану жене. То су Хуан де ла Енсина и Бартоломе Торес Нааро. Аусонијево и хорацијевско CarpeDiem, collige, virgo, rosas, или савети младој девојци да ужива у лепотама свог младалачког доба, варирали су сви песници, од Гарсиласа, Гутиера де Сетине, Лопеа де Веге и Гонгоре као и чувену тему о пролазности живота која се обично завршава поентом која каже да је све „земља, дим, прах, ништавило, сенка“.

Наслов мог антологијског избора сор Хуанине поезије је стих из њене лире под бројем 211: Óyemeconlosojos. И на нашем и на шпанском као да извирују из овог стиха два велика сор Хуанина ока. Предисторија овог стиха води нас до Лопеа де Веге и његових стихова у којима варира тему мешања функција разних чула. Стихови Лопеа де Веге у преводу професора Владете Р. Кошутића, који је много учинио да се шпанска и латиноамеричка поезија приближе нашем читаоцу, гласе: „…јер ако зна тело очима да слуша, / онда душа жели слухом да посматра. // Слухом гледа љубав, чак и слава жива / кроз слух весели нас ил` мира нам не да. / Жеља за гледањем Љубав се назива. // Још више се слухом но очима гледа. / Ко се, не гледајућ у себе задуби, / пошто уздишући гледа, тај већ љуби“.

Бранећи права жена сор Хуана је бранила и саму љубав. Међутим, она је утврдила и чињеницу да уз љубав иде обично и љубомора. Танана осећања душе, милошта, идеје, беседништво, све је то према њеном мишљењу подложно глуми, једино љубомора не глуми свесно, чиме открива немоћ да се сакрије оно што одсликава праву природу човека или његове љубави. Учинке љубоморе сор Хуана је сликовито приказала примерима из митологије. Ниједан од поменутих митолошких ликова није успео да одглуми љубомору. У чему се огледа сор Хуанина борба за права жена ако не у њеном настојању да се открије тврдоглавост мушкараца и лаковерност жена. Ту тему је сестра Хуана нашла код Бартоломеа Торес Наара у његовим комедијама, Јустининој и Серафимској, затим код Хуана де ла Енсине у његовом делу Против оних који о женама лоше зборе, затим код Аларкона, а на латинском код Светог Августина.

У одбрану женске чистоте, лепоте и достојанства испевана је и чувена глоса у десетостисима под бројем 135 где сор Хуана саветује младу девојку да се не подаје било коме, да се случајно не превари и допусти да је као ружу „кида рука страна / рад лепоте с мирисима“ јер ће поред тога још и јадом бит скрхана. Сор Хуанина поезија открива праву природу жене. То још не значи да је она тиме описала праву природу себе као жене. До своје 19 године могла је да прати мене и меандрирања својих младалачких осећања. Разумевши природу таквих осећања она их је рационализовала и поетски уобличила. Немогуће је да није волела. Волела је, свакако, али је морала да крије та љубавна осећања због чега их је и претакала у поезију. То је био њен вентил. У њеној поезији оцртава се и психолошки портрет мушкарца, не само жене. Сор Хуана је ослушкивала свим чулима, било да је реч о слуху који гледа или о очима које слушају, као у лири под бројем 211 где су сва чула упрегнута у настојању да се љубављу победи и надвлада одсутност. Или као у лири под бројем 212 у којој оптужена и осуђена лирска јунакиња, речима које су нека врста заклетве, оправдава и доказује своју верност, да би на крају показала да је њена љубав надмоћнија од његове.

Немојмо рећи да је љубав жене тек понекад надмоћнија од мушке љубави. Она је надмоћнија увек јер је прати рађање, тај чудесни, прелепи мотив који је послужио сор Хуани да њиме поетски наслика порођајне муке саме уметности насупрот побачајне, предсрасудне природе догматских душа које осуђују све што је лепо, племенито и плодотворно.У својој романси под бројем 4 сор Хуана слика сву тајновитост, недокучност и сложеност љубави када каже: „Биће јој је недокучно / за реч којом људи зборе, / мада јој учинак видан, / њена бит се не зна што је“.

Захваљујући предусретљивости Двора и војводе од Мансере, који је, заједно са супругом Леонор, показивао изузетну наклоност према сестри Хуани, комисија састављена од 40 умних глава коначно је развејала сваку сумњу и уверила све у њену образованост и даровитост и прогласила је Десетом Музом Мексика. Критикујући нетрпељив став мушкараца изазвала је критичаре који су били против њене одбране жена. Њено Писмо достојно Атене (Cartaatenagórica) у коме износи свој суд о Проповеди пречасног Антонија Виејре открива сву оштрину полемике између ње и бискупа Мануела Фернандеса де Санта Круса који је објавио писмо заједно са својим одговором на неке сор Хуанине ставове. Бискуп је захтевао у свом писму да се сестра Хуана више посвети религиозним темама него световним. После своје друге посланице која представља одговор бискупу, она убедљиво брани своје мишљење о улози и положају свештенице-списатељице у односу на верске каноне. Улази у кризу и више не пише. Отада њена искуства постају сурово животна али откривају и сву њену племенитост: У време поплава и непогода разделила је све што је имала да би помогла напаћеном народу. Умрла је лечећи болесне од куге.

Врхунац сор Хуанине поезије је свакако њена поема Први сан испевана у песничкој форми званој силва где се смењују дужи и краћи метри, поема лавиринтске оркестрације звука и значења, коју је Октавио Паз прогласио најмисаонијом поемом мексичке поезије, у којој се говори о ходочашћу душе васељенским сферама у току сна. Сестра Хуана је писала ову поему по угледу на Гонгору и његове Самоће, са безбројним мотивима и инспирацијама. Инспирисала се и Атанасијусом Кирхером и његовим делима, нарочито делом MusurgiaUniversalis, и описима његових херметичких путовања, држећи се сама птоломејске традиције, о чему говори Октавио Паз у својој књизи есеја посвећеној овој песникињи, под насловом Сор Хуана Инес де ла Крус или Замке вере. Први сан има сличности са великим поемама светске поезије. Октавио Паз пореди Први сан са поемом мексичког песника Хосеа Горостисе Бескрајна смрт, чилеанског песника Ујдобра Алтасор, Валеријевом поемом Морнарско гробље и Малармеовом поемом Случај.

Сестра Хуана се доказивала сопственом даровитошћу, умношћу, виспреношћу духа. Као песникиња показала је да треба ценити традицију али јој не робовати већ стварати своју поетику. Писала је и позоришне комаде али по њима није толико позната као по својим сонетима, лирама, силвама, романсама и редондиљама. Њене стихове из чувене редондиље под бројем 92 са почетним стиховима који гласе: “Hombresneciosqueacusáis/ alamujer…“ („Глупи мушки што кудите/ жене, и то без разлога,…“) све Мексиканке знају напамет као што све Рускиње знају напамет Татјанино писмо Оњегину. Од свих критичара једино је Валбуена Прат негативно оценио феминистички настројене сор Хуанине редондиље тврдећи да је то најгоре од свега што је сестра Хуана написала. Имате пред собом те стихове у преводу па процените и просудите. Ни сама песникиња није сматрала нечим нарочитим своје стихове о чему говори у Прологу читаоцу. Али то је скромност једне песникиње-свештенице која је знала да су укуси разноразни као и убеђења и предубеђења. Једно је сигурно: да поезија сестре Хуане излази из оквира њеног времена. Нису се овом поезијом случајно бавили мексички песници као што су Амадо Нерво, Хавијер Виљаурутија и Октавио Паз. А код нас, бавио се њеном поезијом покојни професор др Владета Р. Кошутић у својој антологији Латиноамеричка лирика, још 1978. године. Затим Мирјана Божин, песникиња и преводилац, објављујући своје преводе сор Хуаниних песама по разним часописима, Александра Манчић, преводилац и есејиста, која се бавила и још увек бави сор Хуаниним писмима у књизи Писма о жени, и у текстовима објављеним у часопису Pro femina, и најзад, Коља Мићевић, преводилац с француског и шпанског, који је превео сор Хуанину поему Први сан 2012. године..

Рече сор Хуана: “Ако ли је живот кратак,/ чему толко знање вајно?“. Ми знамо да је вредело труда писати као што је она писала почев од десете године на латинском па све до краја, без трунке сумње у оно што је радила. И њен живот, од 1648. године до 1695. представљао је посвећеност духовним стварима. Двадесети век ју је извукао из заборава. У књизи Ослушни ме очима, у преводу моје маленкости, добили смо први превод антологијског избора њене поезије управо 2007. године, која је проглашена, од стране УНЕСКа, годином духовности. И ред је да се на достојан начин сетимо и данас, песникиње која је од свега изабрала посвећеност поезији, речи и Богу. Ова њена трострука посвећеност подсећа ме на сличну троструку посвећеност нашег врхунског песника Његоша. И његова Луча Микрокозма је такође путовање душе васељеном. Замишљам какав би то био диван пар: сестра Хуана и владика Раде, Петар Петровић Његош! Иако физички ванредно лепи, обоје су били духовно још лепши. Њена удаја и његова женидба могли су бити једино духовне природе.